Просвета у нокдауну

Пратећи ове протесте студената (и не само њих), које не могу да оценим трудећи се да их схватим у овој рашомонијади у којој се нађоше и разни ступњеви образовања, враћам се у доба нашег школовања и одрастања кроз албуме успомена најлепшег доба. Ђачког.

Мој отац, радник, одржао је кратку педагошку припрему (то сам касније схватио), рекавши: „Ако хоћеш да учиш – ти учи. Ако нећеш – ево ти мотика. Ако ти је она тешка – ради као физички радник у фабрици, ако научиш неки занат.”

Једном приликом, кад сам с оцем ишао у град – он на пијацу, а ја у библиотеку – отац се сваком кога бисмо срели јављао са добар дан. Питао сам га да ли познаје те људе, а он рече да познаје само неке.

„Па што се онда јављаш и онима које не познајеш?”, упитах.

„Побогу, синко, па поред нас је прошао човек а не говедо! Ред је!”

Прве године школовања биле су стицање основних знања из природних и друштвених наука и света уопште, што смо гутали као јуначке песме и приче старијих. Научили смо да треба да извадимо руке из џепова и јавимо се суседима и старијим особама. За млађе су нам старији правили играчке, а биоскоп – само матине недељом од 10 часова, и назад на недељни породични ручак. Они мало старији могли су да иду од 18 до 20 часова, а тек при крају средње школе могло се ићи у биоскоп од 20 до 22 часа.

За нас су то биле обавезе достојне поштовања, док су наша права била само да учимо, слушамо старије и поред школе радимо у породици према нашим могућностима и годинама.

При уласку учитеља, касније и професора, устајали бисмо као по команди и стајали мирно, као касније у војсци, док не чујемо – седите. То нас је пратило кроз цело школовање, до факултета и дипломе. И даље, као одраслима, била нам је част да станемо и поздравимо свог учитеља или професора. Њима је било драго када чују за наше успехе. Осећали су понос и мир у души да су тим нашим успесима и они допринели. Зато смо их звали и на сусрете поводом годишњица матуре, сећајући се заједно тог времена, одајући им захвалност што су нас правилно водили школским стазама знања.

Сећања на лепе ђачке дане,

Успомене на прве љубави давне

Само су подстрек за наша дружења

Радост у срцима, без сујете и гложења.

Е, да смо и сада у пуном саставу

Тако би сећања била лепша на наставу

И професоре који нас мудро водише

Гледајући кроз призму знања, неке и оборише.

Е, само знање ученичке сузе брише.

Научисмо тако лекцију правог пута

Ето од нас у животу нико не залута.

Радостима знања учили смо ђаке

А за све предшколце, прваке, осмаке...

Циљева и жеља имали смо доста

И јесен живота већ за нама оста,

Још у нама има доста лепих жеља

Ево нам прилике и за кап весеља.

Време ће показати да ли ће се данашњи школарци радо сећати лепота школовања у овом бурном добу.

Младост је пуна снаге, ентузијазма и жеља да мења читав свет, импулсивно, без реалних процена. Кроз године живот доноси искуство, стрпљење и мудрост које се постиже учењем, разумевањем, поштовањем и љубављу. Сматрам да је жеља родитеља, учитеља, професора, васпитача да нас млади превазиђу у знању, разумевању и провереним заједничким и појединачним одлукама напретка у свом животном путу. Тада бисмо и сви ми који смо их васпитавали били поносни на њих и на свој допринос њиховим успесима.

Колико су у томе успели савремени родитељи, учитељи и професори показаће време.

Јанко Мићић