Живот у Ахену

Занимљив текст, који сам процитао у овој рубрици од 17. октобра 2008. ме покренуо да пошаљем причу о свом животу у Ахену. Ова интересантна прича о детаљима живота на Менхетну у Њуорку је потврдила да ми странци на исти начин размишљамо, било да се налазимо у Европи, Америци, Канади.

Ахен је чувено бањско лечилиште, чије се име пише са два састављена слова „аа“ (Aachen), што је нама навиклим на ћирилицу, било тешко замислити. Налази се у западној Немачкој у држави Северна Рајна Вестфалија, на граници Белгије, Холандије и Немачке. У овом граду су се некада крунисали немачки краљеви, а у последње време једном годишње се додељује „Карлова“ награда, коју су добили Клинтон, Солана, госпођа Меркел. Технички Универзитет у Ахену са тридесет хиљада студената, је срце овог прелепог града, који је познат као састајалиште разних људи и култура. Своју душу Ахен показује на карневалу, који траје три дана и одржава се сваке године. У Ахену има око две стотине четрдесет хиљада становника, а од тога око шест хиљада породица са простора бивше Југославије, па је сасвим нормално чути наш језик на улицама, парковима и у продавницама.

У њему живе три групе наших људи. Прва група су људи са простора бивше Југославије, који су долазили седамдесетих година у потрази за послом и за-пошљавали се у фабрици чоколаде „Линдт“ или чувеном „Филипсу“. Друга група су породице, које су у време ратних сукоба '90-тих стизале из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине. Трећа група је долазила у последњих десет година из редова наших професора, научника и студената. Моја породица припада овој трећој, све бројнијој групи.(/slika2)

Крајем 2001. године као доцент са Технолошко-металуршког Факултета у Београду добих Хумболтову стипендију и заједно са супругом Миленом и две ћерке стигох у Ахен, за који нисам знао да уопште постоји на географској карти. Радећи на Институту за процесну металургију и рециклирање метала Техничког Универзитета у Ахену упознао сам колеге из Немачке, Русије, Кине, Мексика, Јапана, и целе Европе. После годину дана учења немачког језика и моја супруга је добила запослење на Институту, радећи истовремено свој докторат. Ћерке су пошле у школу и вртић, где су врло брзо научиле Немачки језик. Није било лако привићи се на нову средину, али живот нас вуче напред, не дозвољавајући да се лако предајемо и враћамо у прошлост. Наша ведрина, ху-мор и спонтаност су отварали традиционално затворене домаћине, откривајући неке њихове скривене квалитете и жељу да помогну странцима да се уклопе у нову средину.

После годину дана почео сам рекреативно да играм фудбал са колегама, а онда упознао и наше људе, који су се окупљали у тиму Југославија Ахен. Независно од места порекла, дружили смо се и заједно освајали пехаре на разним турнирима. Заједно смо одлазили преко викенда да пратимо утакмице српског тима “Вук” или хрватског тима “Соколи”, који се такмиче у регионалној лиги Ахена и деле стадион у близини белгијске границе. Наши млади људи се овде окупљају једном седмично на малом фудбалу а после се друже до касних већерњих сати. Заједно са нама на утакмицама се појављује и православни свештеник Славенко Славић, који сем своје мудрости, показује и фудбалско знање. Викендом обично идемо у православну цркву у суседни Вирселен.(/slika3) У слободно време шетамо до суседног брда “Лусберг”, одакле се види цео град, као на длану. Ту је и споменик, на коме су исписане и ваздушне даљине до већих градова Европе, међу којима и до нашег Београда. На свој живот у иностранству гледам као да никад нисам напустао свој завичај, већ отишао да одрадим неки посао и да се брзо вратим. Међутим седам година је већ прошло, а ја сам и даље у Ахену.

О животу наших доктора наука расутих широм света написао сам у 2008. и књигу “Угледајте се на њих - необичне приче о успешним људима о којима се мало зна и ретко пише”. Ипак потање које остаје за све нас у иностранству, је у којој мери се мењамо под утицајем нове средине и навика, а колико остајемо своји. Ево три епизоде из мог живота о којима бих волео да прочитам мишљење осталих читалаца:

Прва је везана за време када смо тек стигли и када сам се не познајући никог осећао отуђено у новом граду. Након првих шест месеци добили смо позив од наше земљакиње удате за Немца, да их посетимо и да се упознамо са њиховим зетом, који је мој земљак са Златибора. Иако се никада раније нисмо видели, нас двојица смо уз специјалитете са роштиља и „шнапс” брзо дошли до разних заједничких познаника. На крају смо усред бела дана запевали у дворишту на изненађење присутних Немаца. Након сваке нове песме приметио сам да су домаћини све озбиљнији, и да им је нелагодно. Ни наше најлепше староградске песме отпеване из душе нису могле да промене расположење присутних. Касније, су ми објаснили да се тако нешто никад није десило у њиховој улици.

Друга је везана за моју посету Атини, где сам заједно са немачким и српским колегама учествовао на једној конференцији. У паузи смо седели на једном тргу и уживали у сунцу и грчким специјалитетима. Одједном се појавила група деце са хамоникама. Наши земљаци су скочили и са по 10-20 евра даривали чудни оркестар, иако нам нису ништа наше одсвирали. Немачке колеге су ме питале „Како је могуће да неко тако лако извади новац и поклони непознатом”. Објаснио сам им да ми долазимо са Балкана, и да нам наш темперамент не да мира, већ за музику, песму и игру дајемо и последњу пару. Рекли су да је њима то несхватљиво, и да се то код њих никад не дешава.

Трећа епизода се одиграла у Београду у ресторану „Трамвај” у близини Вуковог споменика. Наконзавршеног састанка европског пројекта нашли смо се у овом ресторану, кога се из студентских дана сећам као „Жагубица”. У препуном ресторану свирао је оркестар са виолинисткињом Валентином и Грујом, и то мелодије из Шпаније, Мексика, Бразила...Када су нас угледали и схватили да смо „странци“, кренули су тактови из Грчке и Немачке. Иако сам био на разним слављима, овако нешто нисам доживео. Негде око један по поноћи, један од мојих немачких колега, који се ономад чудио мојим земљацима у Атини, је извадио 100 долара и кренуо према музичарима. „Али то је 100 долара?”, рекао сам. Насмејао се и одговорио: ”То није ништа, у односу на оно колико они заслужују. Остајемо овде до ујутру”.

После свега, увек се мислим како ли ћу реаговати када поново дођем из Ахена у Скадарлију, или зачујем звуке трубачких оркестара на Златибору.