Призренски Срби памте мартовски погром

 У незапамћеном погрому албанских терориста и екстремиста, 17. и 18. марта 2004. године, у којем је учествовало око 60.000 албанских зликоваца, убијено је десеторо Срба, порушено тридесетак цркава и манастира, на стотине српских кућа... У ова два дана дивљања протерано је са својих огњишта више од 4.000 српских душа, које су биле приморане да спас потраже у срединама на КиМ у којима живе искључиво становници српске националности, или у централној Србији. Готово да нема средине у овој покрајини у којој албански екстремисти нису дивљали и уништавали српску имовину, манастире, цркве и остале објекте, с циљем на униште све што је српско.

Царски град Призрен нашао се под најжешћим деловањем албанских екстремиста, који су, поред српских кућа, уништавали и палили српске цркве и манастире у овом древном граду. Поред Цркве Светог Ђорђа, која се налази у самом центру града, и Богородице Љевишке, на удару екстремиста нашли су се и остале цркве и манастири. До темеља је спаљена и порушена призренска Богословија „Кирило и Методије”, где је у пожару настрадао Драган Недељковић (60). Није поштеђен ни манастир Светих архангела надомак Призрена, који је до темеља спаљен и порушен. Припадници Кфора успели су у последњи час да евакуишу братство овог манастира, које се већ након месец дана вратило и наставило живот у шаторима све док светиња није обновљена.

Албански зликовци нису поштедели ни недужне малобројне Србе који су одлучили да остану на својим вековним огњиштима. Тако су недужну Добрилу Долашевић, учитељицу у пензији, која је остала у својој кући, извели из ње и на улици, наочиглед комшије Албанца, претукли до бесвести, само зато што је Српкиња и што није хтела да оде из вољеног града. Сличну судбину доживели су бројни Срби у овој покрајини током дводневног дивљања албанских екстремиста.

Захваљујући влади Републике Србије, Епархији рашко-призренској, међународним хуманитарним организацијама и бројним донаторима, обновљено је готово све оно што су албански зликовци порушили и спалили. У призренској богословији већ од 2011. године сваке године наставу похађа по педесетак ученика из свих крајева Србије. Манастир Свети архангели постао је место где се годинама одржавају бројна културна и остала дешавања, на којима се окупља велики број Срба протераних из овог царског града, као и посетиоци из осталих места широм Србије и КиМ.

У погрому ништа боље од Призренаца нису прошли ни преостали Срби широм ове јужне српске покрајине. Албански екстремисти палили су и рушили све што је српско, како би затрли сваки траг живота Срба на овим просторима. Примера ради, у Приштини је до 1999. године живело више од 40.000 Срба, а данас једва петнаестак. У Ђаковици их је било око 12.000, данас у овом граду живи једна Српкиња – повратница Драгица Гашић (62). И поред свакодневног малтретирања и каменовања од стране албанских екстремиста одлучила је да остане у родном граду. У варошицама Сува Река, Вучитрн, Дечане и осталим нема Срба.

Иако је од протеривања више од 220.000 Срба из ове покрајине прошло прошло четврт века, исељавање и даље траје. Према подацима Канцеларије за Косово и Метохију, у последње две године ову јужну српску покрајину напустило је преко петнаест одсто српског живља. Такозвани премијер ове лажне државе Албин Курти, чини све да протера све Србе, па чак и оне са севера Косова, како би створио чисто албанскy „државу”. Међутим, српски живаљ се и даље одупире свим нападима, малтретирањима, хапшењима, одлучан да остане на својим вековним огњиштима.

Мирослав Тодоровић,

Београд/Призрен