Караоке и моравац

“А кад сте задњи пут били кући?” питање је којим се овде у Канади започиње разговор између Срба који су се тек упознали. “Одавно“ одговарам ја и наравно настављам спремно знате, дете, школа, кућа и наравно мачка, јер ни њу нема ко да чува, јадну. Муж ми је Канађанин, већ се увелико навикао на гибаницу и чорбаст пасуљ, као и на српску ташту, која ето остаде код нас само три године.

Домаћинство нам је мешавина свега и свачега, ташта која не говори Енглески и која зета о ручку обавештава позивом: “Гери њам њам”. Супруг који не говори Српски и ћерка која јако лепо зна да каже “Ћути бре”. Док путујем северним Онтариом, мој мобилни обично зазвони са молбом “tell your mother someone called from Cacak and spoke for some reason French” (“кажи својој мајци да је неко звао из Чачка и причао на француском”). “Да, драги”, одговарам ја, док утишавам трубаче са ЦД-а, који ми помажу да останем будна.

А на путу тишина. И понеки медвед и лос. Дивљина неукаљана. Шуме да им се не види краја. Камионџије. Крофне и кафа Тим Хортона. И ја.

Далеко су Драгачево и Чачак одакле сам потекла. И дедин гроб. Далеко су и сећања на дечије игре крај драгачевских крајпуташа, као и оно поштовање када наиђе човек: “Иде Солунац”. И сви на тренутак застану да одају почаст Чича Малиши и орденима. Далеко је остала и дедина “цирада”, овце и пас Буба, по којој је и моја мачка добила име. И они летњи дани када ме је деда учио да певам “Тамо далеко” и “Креће се лађа француска”. И ујнина проја и домаћи кајмак. Далеко је остало и време када се врата нису закључавала и када је поштовање било део живота.

А онда се понекад скупимо. Да се испричамо, пожалимо и похвалимо. Да се поделимо на наше и њихове. Да бранимо ове или оне. Да обећамо пред полазак на славу или журку – нећемо вечерас о политици. И, наравно, исто обећање одмах прекршимо.

А на журци караоке. Музике се сећа само по неко, а певају сви - и они што знају и они што не знају. Нема везе. Уз које пиво сви звуче солидно. И моравац одиграмо беспрекорно. А газда као прави “geek”, одмах је прерачунао да су за добру атмосферу потребна просечно три пива по глави. Деца нас гледају сажаљиво и чудно – „Шта би мами да се дере онолико?“ И наравно како одлазимо сви се извињавамо домаћици због повишеног тона то јест свађе, на тему ко је највише крив што се распала Југа и да ли је Косово пропало (наравно да није).

Неизбежно ми падне на памет она песма: “Већ одавно спремам свог мркова ...”
И схватим да су ми сећања лепша од могуће реалности коју бих затекла тамо. Схватим да су ми постали драги и канађани који су наравно конгломерат свега и свачега, али увек спремни да помогну. И да су почели помало да ми личе на моје Драгачевце. А лосови све више на крајпуташе ...