Karaoke i moravac

“A kad ste zadnji put bili kući?” pitanje je kojim se ovde u Kanadi započinje razgovor između Srba koji su se tek upoznali. “Odavno“ odgovaram ja i naravno nastavljam spremno znate, dete, škola, kuća i naravno mačka, jer ni nju nema ko da čuva, jadnu. Muž mi je Kanađanin, već se uveliko navikao na gibanicu i čorbast pasulj, kao i na srpsku taštu, koja eto ostade kod nas samo tri godine.

Domaćinstvo nam je mešavina svega i svačega, tašta koja ne govori Engleski i koja zeta o ručku obaveštava pozivom: “Geri njam njam”. Suprug koji ne govori Srpski i ćerka koja jako lepo zna da kaže “Ćuti bre”. Dok putujem severnim Ontariom, moj mobilni obično zazvoni sa molbom “tell your mother someone called from Cacak and spoke for some reason French” (“kaži svojoj majci da je neko zvao iz Čačka i pričao na francuskom”). “Da, dragi”, odgovaram ja, dok utišavam trubače sa CD-a, koji mi pomažu da ostanem budna.

A na putu tišina. I poneki medved i los. Divljina neukaljana. Šume da im se ne vidi kraja. Kamiondžije. Krofne i kafa Tim Hortona. I ja.

Daleko su Dragačevo i Čačak odakle sam potekla. I dedin grob. Daleko su i sećanja na dečije igre kraj dragačevskih krajputaša, kao i ono poštovanje kada naiđe čovek: “Ide Solunac”. I svi na trenutak zastanu da odaju počast Čiča Mališi i ordenima. Daleko je ostala i dedina “cirada”, ovce i pas Buba, po kojoj je i moja mačka dobila ime. I oni letnji dani kada me je deda učio da pevam “Tamo daleko” i “Kreće se lađa francuska”. I ujnina proja i domaći kajmak. Daleko je ostalo i vreme kada se vrata nisu zaključavala i kada je poštovanje bilo deo života.

A onda se ponekad skupimo. Da se ispričamo, požalimo i pohvalimo. Da se podelimo na naše i njihove. Da branimo ove ili one. Da obećamo pred polazak na slavu ili žurku – nećemo večeras o politici. I, naravno, isto obećanje odmah prekršimo.

A na žurci karaoke. Muzike se seća samo po neko, a pevaju svi - i oni što znaju i oni što ne znaju. Nema veze. Uz koje pivo svi zvuče solidno. I moravac odigramo besprekorno. A gazda kao pravi “geek”, odmah je preračunao da su za dobru atmosferu potrebna prosečno tri piva po glavi. Deca nas gledaju sažaljivo i čudno – „Šta bi mami da se dere onoliko?“ I naravno kako odlazimo svi se izvinjavamo domaćici zbog povišenog tona to jest svađe, na temu ko je najviše kriv što se raspala Juga i da li je Kosovo propalo (naravno da nije).

Neizbežno mi padne na pamet ona pesma: “Već odavno spremam svog mrkova ...”
I shvatim da su mi sećanja lepša od moguće realnosti koju bih zatekla tamo. Shvatim da su mi postali dragi i kanađani koji su naravno konglomerat svega i svačega, ali uvek spremni da pomognu. I da su počeli pomalo da mi liče na moje Dragačevce. A losovi sve više na krajputaše ...