Национални парк „Ђердап”

Ових месеци Национални парк „Ђердап” Доњи Милановац прославља вредан јубилеј, пола века рада и постојања. Уз мноштво пригодних свечаности издата је и луксузна монографија, али нису поменути најзначајнији људи за формирање овог јавног предузећа. Жика Рајшић, заменик председника Уставног суда у то време, рођени Неготинац, а по мајци Доњомилановчанин, 1988. године и на функцији председника СИЗ-а НП „Ђердап”, и Петар Микуловић, који је волонтерски обављао послове секретара СИЗ-а парка. Њих двојица били су, уз још мноштво људи, локалних и републичких функционера, кључне личности за формирање и конституисање предузећа.

Потписник ових редова био је секретар МЗ Доњи Милановац и учествовао је у организовању најбитније седнице у службеним просторијама месне заједнице Доњи Милановац, када је Жика енергично затражио да се од двојице врсних и искусних шумарских инжињера један прихвати руководеће директорске функције. Био је то Радивоје Трумић, који је кратко време успешно обављао функцију у најтежем периоду. Касније су се директори мењали с више или мање успеха.

Саграђена је нова управна зграда на темељу и деловима фасаде бившег биоскопа, Матичне библиотеке „Љуба Нешић”, и просторија КУД „Лепенски Вир” у самом центру, где је за проширење управне зграде и одузет значајан парковски део.

Шта је донео, а шта смо изгубили конституисањем овог парка у Доњем Милановцу, седишту и ужем и ширем пољу, односно зони парка. Добили смо Геопарк, значајно и вредно признање за неговање и одржавање најлепшег дела земље. А изгубили смо шуму. У свим периодима вршена је бесомучна експлоатација шумског богатства. Тако да можемо да констатујемо да парк почива на приватним шумама, јер је велики део огревног дрвета у власништву парка посечен и транспортован широм наше земље, а и осталим државама у региону. Бирократски процеси отежавају живот локалном становништву кога скоро и да нема. Национални парк „Ђердап” морао је да буде база за очување и развој бивше дрвне индустрије „Каменица”, касније „Пореч”, јер само експлоатација шума као сиров производ јесте најпогубнији начин привредног пословања.

Ипак, није све црно – учињен је помак у области заштите туристичких атракција „Плоче”, и видиковца „Ковилово”.

Али све то није довољно да можемо констатовати да је служио пола века на „ползу” природног потенцијала и људи са територије парка, уз наду да ће у годинама пред собом то знатно побољшати. Зато апелујемо да оправдају своје постојање на најлепшем делу лепе нам Србије.

Синиша Стојчић,

Београд/ Доњи Милановац