Углед на проби

Барак Обама позвао је гувернера Илиноиса Рода Благојевића да поднесе оставку на своју функцију. Гувернер је осумњичен да је трговао туђим функцијама зарад прибављања личне, материјалне и политичке користи. Нови амерички председник обећао је „морално оздрављење власти“, па је случај гувернера нашег порекла био први тест за њега. Тако је Благојевићева каријера пресечена у 52. години упркос његовим великим амбицијама.

Код нас се још није догодило да председник државе или председник странке изопшти некога зарад моралног оздрављења власти.А сигурно је да је било прилика за то и да скоро нико не сумња да се у политици углед тешко стиче а лако губи.

Јован Комшић, социолог политике, каже да се углед у политици стиче другачије него у међуљудским односима. „Професионалац стиче углед односом према људима и квалитетом свог производа. Зна се ко је угледни паор или лекар. За то је потребно дуготрајно исказивање у професији и морални квалитет. Политичари углед могу стећи за кратко време, али се такав углед брзо и потроши. Модерни политичари често демагошки подилазе страстима грађана не схватајући да због таквих идеја могу да пропадну. Једна од таквих идеја је проширење државе због чега су Хитлер и Мусолини пропали.”

Комшић каже да је Слободан Милошевић деведесетих година добио енормну подршку грађана пропагирајући јединство државе, хомогенизацију, достојанство, правду. „За непуне две године добио је подршку свих структура”. Он каже да политичари-демагози лако склизну у похлепу и подсећа да је још Платон рекао да тиранин када се суочи са незадовољством народа – заподева нове ратове, јер грађани тада траже вођу.

Миодраг Радојевић, истраживач сарадник Института за политичке науке, каже да политичари стичу углед обећањима. „За то је потребан и амбијент, као што га је имао Милошевић који је дошао на једном таласу потребе за вођом. Људи стичу поверење у политичаре захваљујући речитости, минулом раду или допадљивости.”

Владимир Вулетић, социолог, каже да политичари стичу углед кроз поштење и стручност, или да бар знају тако да се представе. „Потребно је да се политичари држе обећања и да буду доследни. У политици се понекад морају правити компромиси или велики заокрети, али је Вук Драшковић, други човек по популарности деведесетих година, страдао због заокрета.“

Код нас се углед ипак не губи лако као што каже пословица. Иако социјалисти од 1994. нису могли самостално да владају, њихов лидер Слободан Милошевић је 2000. године први пут изгубио на изборима зато што је претходне године Србија била бомбардована а рат изгубљен. „Углед се понајвише губи због лоше економске ситуације. Винстон Черчил је за разлику од нашег вође био победник после Другог светског рата, али први избори после рата дали су подршку његовим противницима. Још за време рата зачела се идеја о држави благостања. Грађани су тражили квалитетнији живот”, каже Комшић.

И грађани Србије желе бољи живот и чекајући га слушају о платама и наградама у јавним предузећима и агенцијама. Иако су те плате и награде постојале и раније грађани су за њих сазнали за време владе која им је пре избора обећавала бољи живот. По Комшићу то је ризичан момент у коме влада може да изгуби углед и у коме позивање на светску економску криза неће бити довољно оправдање.

Радојевић каже да се углед губи због злоупотребе власти, неиспуњених обећања грађанима и пораза на изборима. „Француском председнику Николи Саркозију поверење је почело да се топи због немира на које влада није добро реаговала, пријатељства са америчким председником Џорџом Бушом и новим браком са Карлом Бруни”.

Вулетић верује да и медији могу доста да утичу на губљење угледа политичара. „Зоран Ђинђић је доживео медијску сатанизацију и било му је тешко да подигне свој углед. На нашој политичкој сцени има много компромиса, па је сада мало ситуација када се против некога води кампања, или се сатанизује.“

Ђинђићу је углед враћен на најстрашнији начин – убиством. Саркози је углед вратио слањем Бернара Кушнера у мировну мисију у Грузију. Бил Клинтон није повратио углед после афере Левински. Томиславу Николићу је незнатно истањен углед пошто је, по његовом дојучерашњем речнику, издао кума и пријатеља Војислава Шешеља. Све су то примери да се у политици углед губи и стиче од случаја до случаја. Ипак истраживања показују да у Србији нико више нема популарност Милошевића или Војислава Коштунице из 2000. године.

Али, не значи да их неко неће достићи, јер, како каже Вулетић: 

„У политичаре су упрте очи јавности, али се од њих очекује да буду рибе у води, односно да не буду увек доследни и зато им људи често опраштају. Створена је клима да политика није часна.“