Грчка у лавиринту

ГРЧКА ЈЕ ПРОТЕКЛЕ НЕДЕЉЕ ДОЖИВЕЛА НАЈСНАЖНИЈИ политички потрес од 1974. године и свргавања с власти војне хунте.Драматичне слике жестоких уличних обрачуна полиције и демонстраната данима су биле на ударним местима и свим светским медијима.

Ерупција насиља у грчким градовима, у првом тренутку, тумачена је као класичан пример излива беса левичара и анархиста. Озбиљније анализе указују, међутим, да улични „рат” у Грчкој има неупоредиво дубље поводе који стављају на оптуженичку клупу државну власт у земљи која се често описује као колевка европске демократије.

Највећи кривци за вишедневне сукобе су, нема сумње, две водеће политичке групације у Грчкој – конзервативци и социјалисти. Два поменута политичка блока деценијама су се смењивала на власти што је стварало утисак да држава једноставно не може да функционише без Нове демократије (конзервативци) и ПАСОК-а (социјалисти). Политички домети њихове власти били су веома ограничени, резултати више него скромни. И десничарски и левичарски страначки естаблишмент био је окупиран само једним проблемом – како искористити и сачувати власт.

Држава огрезла у корупцију је тромо функционисала а обични грађани бивали су заборављени све до неких нових избора. У Атини је, поред тога, на политичкој сцени владао нескривени непотизам. Конзервативна Нова демократија била је чврсто у рукама породице Караманлис док је фамилија Папандреу на исти начин контролисала ПАСОК.

Чланство у ЕУ и НАТО додатно су „кривили” слику стварајући утисак да је Грчка део развијеног и успешног западног света. О проблемима се говорило тек спорадично, најчешће када би незадовољни синдикати организовали штрајкове који би паралисали државу.

Покушавајући да проникне у тајну најновијег насиља у грчким градовима професор Универзитета Аристотел Михаел Келпанидис, у интервјуу немачком дневнику „Франкфуртер алгемајне”, одбацује тезу о „устанку младих”.

„Кључни грчки проблем је што су и обични грађани и држава годинама живели преко својих могућности” каже Келпанидис. „Сви су желели да живе као на Западу заборављајући реалност”.

Данашња Грчка нашла се тако у ситуацији да се озбиљно присети митске приче о лавиринту критског краља Миноса. Тумарање у потрази за излазом и овога пута ће потрајати.

ЦЕНА НАФТЕ ОПЕТ ИЗАЗИВА ПАЖЊУ. Пре пет месеци свет је био шокиран драматичним поскупљењем црног злата да би данас био сведок друге крајности – његовим појевтињењем. Да подсетимо: у јулу је за барел нафте (159 литара) требало платити 147,27 долара док данас он кошта 45 долара.

Све прогнозе стручњака пале су у воду. Америчка инвестициона банка „Голдман Сакс” предвиђала је, почетком године, да би барел могао да кошта и целих 200 долара. Сада иста банка прогнозира да би цена нафте можда могла да склизне на свега 30 долара.

Највећи произвођачи нафте на свету су готово у паници. Нафтни картел ОПЕК је у међувремену два пута покушавао да заустави суноврат цене смањењем дневне производње. Без успеха. Нови састанак ОПЕК-а заказан је за 17. децембар али се не очекује неко паметно решење. Чланице картела већ бележе огромне губитке због суноврата цена тако да је тешко очекивати да ће се сагласити око неког новог и осетнијег смањења производње.

У тренутној, нимало ружичастој ситуацији за произвођаче нафте, саудијски краља Абдулах говори о „праведној цени” од 75 долара за барел. Ова цена можда и јесте праведна али тренутно нема довољно купаца. Због светске економске кризе дневна потрошња нафте на планети је ове године, према проценама америчких стручњака, смањена за 50.000 барела а процењује се да би наредне године нафтна „жеђ” могла бити скресана за 450.000 барела дневно.

Произвођачи нафте, саветују стручњаци, морају да буду стрпљиви. Очекивани опоравак светске економије свакако ће пратити и повећање потражње што ће довести и до благог поскупљења нафте. Најреалније је, кажу прогнозе, да се то догоди средином наредне године када би барел нафте могао да поскупи на више од 50 долара.

РЕЗУЛТАТИ ДВОДНЕВНОГ САМИТА ЕУ У БРИСЕЛУ били су историјски, тврди француски председник Никола Саркози. Европски лидери постигли су три споразума. Сагласили су се око оживљавања реформи Уније договорених Лисабонским споразумом, направљен је пакет од 200 милијарди евра за помоћ европској економији и коначно је урађено нешто у борби против климатских промена.

Кључ за покретање закоченог лисабонског процеса био је договор с Ирском. После компликованих преговора влада у Даблину добила је одређене уступке а заузврат је пристала да следеће године – на референдуму – Ирци и други пут гласају о Лисабонском споразуму. Уколико тада већина ирских бирача буде рекла „да” почеће реформа ЕУ која ће, између осталог, омогућити пријем нових чланица.

Лидери ЕУ усвојили су и програм помоћи европској економији „тежак” 200 милијарди евра. Од ове суме око 170 милијарди обезбедиће државе чланице док ће остатак новца бити намакнут из буџета Уније.

На крају коначно је и постигнута сагласност око мера у борби против климатских промена. Циљ је да се до 2020. у ЕУ за 20 процената смањи емисија угљен-диоксида у односу на 1990. годину.