Grčka u lavirintu

GRČKA JE PROTEKLE NEDELjE DOŽIVELA NAJSNAŽNIJI politički potres od 1974. godine i svrgavanja s vlasti vojne hunte.Dramatične slike žestokih uličnih obračuna policije i demonstranata danima su bile na udarnim mestima i svim svetskim medijima.

Erupcija nasilja u grčkim gradovima, u prvom trenutku, tumačena je kao klasičan primer izliva besa levičara i anarhista. Ozbiljnije analize ukazuju, međutim, da ulični „rat” u Grčkoj ima neuporedivo dublje povode koji stavljaju na optuženičku klupu državnu vlast u zemlji koja se često opisuje kao kolevka evropske demokratije.

Najveći krivci za višednevne sukobe su, nema sumnje, dve vodeće političke grupacije u Grčkoj – konzervativci i socijalisti. Dva pomenuta politička bloka decenijama su se smenjivala na vlasti što je stvaralo utisak da država jednostavno ne može da funkcioniše bez Nove demokratije (konzervativci) i PASOK-a (socijalisti). Politički dometi njihove vlasti bili su veoma ograničeni, rezultati više nego skromni. I desničarski i levičarski stranački establišment bio je okupiran samo jednim problemom – kako iskoristiti i sačuvati vlast.

Država ogrezla u korupciju je tromo funkcionisala a obični građani bivali su zaboravljeni sve do nekih novih izbora. U Atini je, pored toga, na političkoj sceni vladao neskriveni nepotizam. Konzervativna Nova demokratija bila je čvrsto u rukama porodice Karamanlis dok je familija Papandreu na isti način kontrolisala PASOK.

Članstvo u EU i NATO dodatno su „krivili” sliku stvarajući utisak da je Grčka deo razvijenog i uspešnog zapadnog sveta. O problemima se govorilo tek sporadično, najčešće kada bi nezadovoljni sindikati organizovali štrajkove koji bi paralisali državu.

Pokušavajući da pronikne u tajnu najnovijeg nasilja u grčkim gradovima profesor Univerziteta Aristotel Mihael Kelpanidis, u intervjuu nemačkom dnevniku „Frankfurter algemajne”, odbacuje tezu o „ustanku mladih”.

„Ključni grčki problem je što su i obični građani i država godinama živeli preko svojih mogućnosti” kaže Kelpanidis. „Svi su želeli da žive kao na Zapadu zaboravljajući realnost”.

Današnja Grčka našla se tako u situaciji da se ozbiljno priseti mitske priče o lavirintu kritskog kralja Minosa. Tumaranje u potrazi za izlazom i ovoga puta će potrajati.

CENA NAFTE OPET IZAZIVA PAŽNjU. Pre pet meseci svet je bio šokiran dramatičnim poskupljenjem crnog zlata da bi danas bio svedok druge krajnosti – njegovim pojevtinjenjem. Da podsetimo: u julu je za barel nafte (159 litara) trebalo platiti 147,27 dolara dok danas on košta 45 dolara.

Sve prognoze stručnjaka pale su u vodu. Američka investiciona banka „Goldman Saks” predviđala je, početkom godine, da bi barel mogao da košta i celih 200 dolara. Sada ista banka prognozira da bi cena nafte možda mogla da sklizne na svega 30 dolara.

Najveći proizvođači nafte na svetu su gotovo u panici. Naftni kartel OPEK je u međuvremenu dva puta pokušavao da zaustavi sunovrat cene smanjenjem dnevne proizvodnje. Bez uspeha. Novi sastanak OPEK-a zakazan je za 17. decembar ali se ne očekuje neko pametno rešenje. Članice kartela već beleže ogromne gubitke zbog sunovrata cena tako da je teško očekivati da će se saglasiti oko nekog novog i osetnijeg smanjenja proizvodnje.

U trenutnoj, nimalo ružičastoj situaciji za proizvođače nafte, saudijski kralja Abdulah govori o „pravednoj ceni” od 75 dolara za barel. Ova cena možda i jeste pravedna ali trenutno nema dovoljno kupaca. Zbog svetske ekonomske krize dnevna potrošnja nafte na planeti je ove godine, prema procenama američkih stručnjaka, smanjena za 50.000 barela a procenjuje se da bi naredne godine naftna „žeđ” mogla biti skresana za 450.000 barela dnevno.

Proizvođači nafte, savetuju stručnjaci, moraju da budu strpljivi. Očekivani oporavak svetske ekonomije svakako će pratiti i povećanje potražnje što će dovesti i do blagog poskupljenja nafte. Najrealnije je, kažu prognoze, da se to dogodi sredinom naredne godine kada bi barel nafte mogao da poskupi na više od 50 dolara.

REZULTATI DVODNEVNOG SAMITA EU U BRISELU bili su istorijski, tvrdi francuski predsednik Nikola Sarkozi. Evropski lideri postigli su tri sporazuma. Saglasili su se oko oživljavanja reformi Unije dogovorenih Lisabonskim sporazumom, napravljen je paket od 200 milijardi evra za pomoć evropskoj ekonomiji i konačno je urađeno nešto u borbi protiv klimatskih promena.

Ključ za pokretanje zakočenog lisabonskog procesa bio je dogovor s Irskom. Posle komplikovanih pregovora vlada u Dablinu dobila je određene ustupke a zauzvrat je pristala da sledeće godine – na referendumu – Irci i drugi put glasaju o Lisabonskom sporazumu. Ukoliko tada većina irskih birača bude rekla „da” počeće reforma EU koja će, između ostalog, omogućiti prijem novih članica.

Lideri EU usvojili su i program pomoći evropskoj ekonomiji „težak” 200 milijardi evra. Od ove sume oko 170 milijardi obezbediće države članice dok će ostatak novca biti namaknut iz budžeta Unije.

Na kraju konačno je i postignuta saglasnost oko mera u borbi protiv klimatskih promena. Cilj je da se do 2020. u EU za 20 procenata smanji emisija ugljen-dioksida u odnosu na 1990. godinu.