Прича једног метохијског села

Село Братотин налази се у Подрими, око 20 километара северозападно од Ораховца. Историјске чињенице и писани трагови о њему постоје једино у ономастичком истраживању филолога Милете Букумирића и превасходно се ослањају на етноисторијске чињенице и предања. Зато је мср Зорана Ћупић са Института за српску културу Приштина – Лепосавић истражила нешто више о њему, пре свега говор становника.

Њен информатор из породице Матић већ је био у 90. годинама и разговарала је са њим у повученој атмосфери без фотографисања у Крагујевцу.

“Рођен је 1938. године и до 1999. живео је у Братотину. Расељен је у Крагујевац са братом и породицом и био је међу последњим протераним српским становништвом са тог поднебља. Како сам наводи, има четири разреда основне школе и био је скоро цео животни век чобанин. У тренутку разговора, живи са супругом у кући коју деле са три сина. Без жеље да се даље социјализује, патећи за минулим временима, живи у одређеној врсти самоизолације”, каже Ћупићева у свом раду „Фонолошки систем говора метохијског села Братотин”.

О, брате мој

Раговарати са информатором значи причати о детаљима из његовог живота, а затим се на основу аудио-записа тог разговора истражује даље. Једна од прича коју је Матић испричао Зорани јесте о веровању како је настало име села.

“Тврдио је да су по предању дошла три брата, два неожењена и један ожењен. Ожењени брат се потурчио и његово презиме је Кидај, што симболички означава искидану породичну везу, искидану сламку, нису више браћа. Брат потурица се преселио у Црмјане, где његови потомци живе. Двојица браће која су остала, наставила су да живе у Братотину окружена албанским становништвом. Верује се да је због међусобног дозивања: “Ђе си братеее”, “О, брате мој”, село добило име”, наводи Ћупићева.

Друга ствар коју о којој је било речи јесте да су за време турске владавине преци Матића живели по туђем закону и док Јосип Броз Тито није дошао на власт, у селу је постојала само једна кућа Срба. Међутим, за време Титове владавине, у селу је број српских кућа порастао на осам.

Особености говора и спољни утицаји

Зоранин рад објављен је у тематском зборнику „Косово и Метохија кроз чињенице, тумачења и симболе” у првој књизи „Језик и књижевност” (Институт за српску културу Приштина – Лепосавић, 2023). Основу чини теренско истраживање, аудио-снимак и дијалектолошка анализа из 2015. године, а предмет садашњег истраживања чини истоимени тонски запис у трајању од 73 минута. На темељима постојеће литературе, циљ рада био је да се осветли место говора села Братотин у призренско-јужноморавском говорном типу. Додатни подстицај за објављивање представљало је занимање за улогу језика у идентитетским питањима, нарочито када је реч о подручју КиМ и сагледавању положаја српског језика.

“За анализу говора Братотина сам се одлучила превасходно због могућности да разговарам са староседеоцем тог метохијског села, верујући да ћу добити и аутентични исказ, који ће верно одсликати особеност фонолошког система у говору”, рекла је Зорана.

Није увек лако доћи до доброг информатора радог да учествује у истраживању. У томе јој је помогла мајка, као и даљи рођаци.

“Разговор је био специфичан јер је мој саговорник био нешколована особа, тако да је његов говор обележен искључиво дијалекатским особинама призренско-тимочког говорног типа и утицајем албанског језика”, објашњава нам Ћупићева.

Истакла је да, будући да он није знао сврху разговора, излагање је било обележено испрекиданим реченицама, застајкивањима, брзином у говору, па је транскрипција снимљеног материјала била посебно изазовна.

“Занимали су ме етнички, историјски, миграциони и социјални утицаји на ово језичко поднебље. Посебно ме је заинтересовала судбина јата, акценат, чување полугласника и умекшаност сугласника џ, ч, ж и ш у говору и компаративна анализа у односу на теоријске поставке у литератури о призренско-јужноморавској говорној зони којој братотински говор и припада”, наводи наша саговорница.

Признаје да ју је изненадило сазнање да је са припадницима породице Матић разговарао и сам Милета Букумирић 1984. у склопу истраживања за монографију “Из ономастике јужне Метохије”. Стога јој је било инспиративно да посматра особеност говора метохијског села у распону од 30 година, у односу на Букумирићево истраживање.

“Говор села Братотин одликује фонолошким карактеристикама типичним за призренско-јужноморавски говорни подтип, док се поједине изузетности карактеришу кроз доминантан утицај албанског језика, принудне миграције и ефекте средстава информисања”, закључује Зорана.

Прво помињање

Према предању, село Братотин први пут се помиње у Душановој повељи 1331. године, затим у турским пописима 1485, али и у Девичком катастиху 1766. и 1768, где се помињу Срби дародавци из ораховачког села Братотина.

Ономастичком анализом, закључује се да је име Братотин (крај, посед, извор, луг и слично) настало од основног имена (Братота-) плус додат посесивни суфикс -ин, као што су настала имена: Драгота, Живота, Вукота, што сугерише да је у питању двочлани ојконим (име насељеног места). Касније долази до поименичавања придева и први део имена постаје пуно име у именичкој парадигми.