У Србији има талената

Изложба под називом „Кирил Кутлик – Српска цртачка и сликарска школа” аутора Здравка Вучинића, која је недавно одржана у Продајној галерији „Београд”, представила je дела неких од најугледнијих српских сликара прве половине 20. века који су били Кутликови ученици. Изложба је подсетила на Кирила Кутлика а многи су се и запитали ко је он био, и шта је урадио за Србију.

Кирил Кутлик је рођен 1869. године у Крижлицама, у Чешкој. Живео је само 31 годину. Академију ликовних уметности је похађао у Прагу (1885–1891), а студије наставио у Бечу код професора Августа Ајзенменгера. Као студент је кратко боравио у Београду 1887. и тада увидео да у нашој престоници не постоји школа за уметничке вештине. Након периода који је провео као слободан уметник, и борбе са туберкулозом коју је лечио у Јужној Тиролији, 1895. године Кирил Кутлик стиже у Београд и оснива Прву цртачку и сликарску школу на Косанчићевом венцу бр. 12 . Кутлик је школу водио наредних пет година, тачније до 1900. године, када је преминуо. Годину дана пре смрти оженио се Миладом, ћерком чешког инжењера Франтишека Неквасила који је пројектовао стари хотел „Славија”.

Бавећи се историјским сликарством Кутлик је проучавао српску ношњу. То је био изврстан подстицај да, инспирисан нашом традицијом, наслика неколико дела као што су „Чучук Стана”, „Догађај на Чукур чесми”, „Марко Краљевић убија аждају”…

О Кирилу Кутлику и његовој „Првој сликарској и цртачкој школи” Здравко Вучинић, историчар уметности, наводи да њен значај није само у томе што је покренута. И раније је, каже, било сличних покушаја, али кратког века.

–За разлику од других, Кутлик је оснивању школе приступио са доста вештине, преданости и знања и утемељио ју је са далекосежним последицама, да би касније прерасла у систем модерног ликовног и примењеног образовања. Поред заслуга што је успоставио неки вид ликовне педагогије у српској средини, имена сликара који су учили у његовој школи, као што су Надежда Петровић, Милан Миловановић, Коста Миличевић, Боривоје Стевановић, Драгомир Глишић, Ђорђе Михаиловић… говоре о његовом труду. Они су његов највећи споменик.

У првом извештају о раду школе у Београду Кутлик је овако говорио:

„У Србији има талената. Србија је благословена земља. Данас стојимо пред другом изложбом цртачко-сликарске школе, пред годишњим трудом мојих младих ученика. И ја осећам велику моралну добит, при помисли да је већина од тих ученика, без икакве претходне спреме, код мене изучила азбуку цртачку.”

На отварању изложбе у Продајној галерији Београд била је и Ива Паштрнакова, потомак Кирила Кутлика, докторанд факултета Коменско у Братислави. Она је навела да је у Кутликовој заоставштини у Словачкој пронашла документа о његовој школи у Београду и нагласила да јој је жао што наша публика може да види само Кутликове радове који се налазе у Народном музеју у Београду, а не и оне из Словачке који га боље репрезентују. Том приликом се присетила свог претка:

–Нико од нас не зна тачно зашто је Кирил Кутлик изабрао баш Београд за своје место боравка и педагошки рад. Он је као студент посетио Србију и можда је осећао блискост према овој средини. Можда и зато што је његов отац Богдан Кутлик, евангелистички свештеник, рођен у Старој Пазови. Дела која могу Београђани да виде су „Женски портрет”, „Сцена из лова”, а ту су и цртежи из периода студија у Прагу и из Јужне Тиролије. Око пет уља налазе се у Народном музеју, као и два цртежа. Слика „На Чукур чесми” је у Музеју града Београда, а постоји и још један рад у Легату Вељка Петровића. Волео је да ради историјске слике, за дипломски рад насликао дело „Последњи тренуци Хусове слободе”. Потписао је и ауторске слике за евангелистичке цркве, а могуће је и да је радио на иконостасу у цркви у Голопку, код Смедеревске Паланке

Ива Паштрнакова каже да је „његово сликарство осцилирало на размеђи значајних струја сликарства 19. века, романтизма и реализма. У последњој фази свог рада преузео је неке поступке импресионизма, као и симболичност у духу сецесије. Карактерише га интересовање за социјалне теме и историјско сликарство. Уз то бавио се жанр сценама, религиозним темама, мртвим природама, пејзажима илустрацијом и сликањем портрета, а разгледнице са његовима решењима објављиване су у Србији. Упркос свему, Кутлик није стекао значајнији уметнички углед у Београду. Није био превише цењен код ондашњих домаћих сликара и критичара, попут Стевана Тодоровића, Михаила Валтровића и Ђорђа Крстића, са којима се често спорио. Ипак, време је потврдило његове вредности.