„Избрисани” и даље спорни

Од нашег сталног дописника

Љубљана, 14. децембра – Одборници највеће опозиционе странке –СДС, чији је шеф Јанез Јанша, донедавно словеначки премијер, прозвали су Иву Вајгла, председника парламентарног одбора за спољну политику, зато што је прошле седмице у Београду, после разговора са Драгољубом Мићуновићем, најавио да ће Словенија вратити одузета права „избрисанима” заједно са одштетама. Разјарена опозиција,предвођена Бранком Гримсом, Јаншином десном руком за питања медија, осуђује Вајгла а његово „обећање дато Београду” назива највећим скандалом у спољној политици самосталне Словеније.

Године своје владавине (2004-2008) СДС је искористио да „избрисане” гурне са дневног реда упркос протестима међународних организација за заштиту људских права и пресудама домаћег уставног суда који тражи да „избрисанима” буду враћена сва права незаконито одузета тајним актом 26. фебруара 1992, када су брисани из списка сталног боравишта и претворени у странце, а да о томе нису добили никакву одлуку. Без основних људских као и свих социјалних праватако је остало, према службеним подацима, 18.305 оних који су пореклом из других република некадашње СФРЈ (неслужбено више од 80.000), од тога 60 одсто Срба који су генерацијама живели у Словенији.

Гримс алармира јавност питањем шта је Вајгла навело да повуче „тај симболични чин” и „даје обећања баш у граду у коме је било дато наређење за напад на самосталну државу Словенију” (јуна 1991). Гримс ту налази „доказ колико некима мало значе вредности самосталне Словеније”, па у свакој прилици показују жал за Београдом.

Странке деснице већ више од деценије и по пропагирају да „избрисани” нису угрожена категорија, већ да су то лица која су „сарађивала у нападу на Словенију”, дакле бивши официри ЈНА, иако су либерални новинари доказали да официри ЈНА чине једва два одсто популације „избрисаних”, док су остали мушкарци који су обављали мало плаћена занимања, жене, више од 3.000 малолетне деце, а било је и Словенаца. Десница је успешно пропагирала жигосање људи пореклом са „југа” некадашње СФРЈ, па је тако 2004. организовала референдум на коме се 94,6 одсто грађана Словеније одлучило да, упркос одлукама уставног суда, „избрисанима” не буду враћена одузета права, што подразумева здравствено осигурање и документе попут личне карте, пасоша, возачке дозволе, ђачке књижице… Као и обештећење за период у коме им је држава ускратила зараде, пензије, дечје додатке, претворивши их у „цивилно мртве”, како упозорава лидер „Избрисаних” Александар Тодоровић коме је држава марта 1993. одузела чак и право да призна своје новорођенче. Сви ти људи су годинама изложени шиканирању од стране државних органа, а неки су депортовани ван Словеније. Драстичан је случај Драгомира Петроњића, Србина из Цеља, кога је словеначка полиција септембра 1992. депортовала у ратом захваћену Хрватску; његове кости је породица после 15 година потраге пронашла у масовној гробници код Јајца са видним траговима мучења, о чему је „Политика” прва писала.

Странке левог центра, социјалдемократи премијера Борута Пахора, Зарес (коме припада Вајгл) и либерали Катарине Кресал (министарка полиције) обавезале су се у коалиционом споразуму после победе на изборима 21. септембра, да ће коначно уредити статус „избрисаних”. Десница је, међутим, намерна да минира изгласавање закона у парламенту којим би био регулисан статус „избрисаних” јер сматра да у „случају тзв. избрисаних није било кршења људских права”. Посланици опозиције су разочарани што „неки (Вајгл) нису свесни своје одговорности према словеначким бирачима, а не према Београду”, док Јелинчич подвлачи да је Вајгловом изјавом о уређењу статуса „избрисаних” Пахорова влада себи „навукла омчу око врата, јер то што хоће јесте антисловеначка делатност”.