Сликовница тмурних боја

Пошто је створена минимална историјска дистанца и пошто је од кључних геополитичких догађаја на Балкану минула бар једна деценија, домаћи новинари истраживачи и ТВ документаристи покушали су да их што потпуније прикажу, уобличене у емисије, филмове, серије. Тек мноштво појединачних напора те врсте – с обзиром на разноликост извора информација и грађе, на различитост углова гледања из појединих центара политичке моћи, на супротстављеност интереса непосредних актера – могло би да гарантује да ће нас медији примаћи објективној слици ове заједничке прошлости и приближити истини о њој. Стога су корисни свако медијско сведочење и сваки медијски прилог преиспитивању доба грађанских ратова из деведесетих.

Управо се појавио пред гледаоцима у Србији још један визуелни запис о том периоду, односно о самом почетку мучног умирања друге Југославије и рађања нових држава на њеном тлу. У документарној серији „Велики рат” (приказује се на Б 92 инфо) аутор Бранко Балетић применио је принцип наоко врло једноставан и чист. Поређао је, наиме, без икаквог коментара, личног додавања или одузимања, означавања или наглашавања, аутентичне материјале са „дубровачког ратишта” из октобра 1991. године. Све што је ту употребљено узето је из архива ТВ Црне Горе (малим делом и Хрватске ТВ) и све су, заправо, извештаји ТВ репортера чији је професионални задатак у том тренутку налагао да буду с војском, официрима ЈНА, резервистима и добровољцима, током „чишћења терена” по Конавлима и током опсаде Дубровника.

Шта би могао бити смисао оваквог Балетићевог приступа и има ли у њему мањкавости?

Оно што неминовно мора себи поставити као питање сваки гледалац телевизије јесте сећа ли се како је реаговао на ове снимке кад их је у „Дневницима” гледао „свеже”, каква су му била интимна осећања према призорима, ликовима, изјавама тада, док су били „врући” – и како их посматра сада, из перспективе искуства и знања о потоњем току и исходу збивања. За поштен одговор ваља имати храбрости...

Све што је виђено у „Великом рату” делује тмурно, на моменте жалосно, понекад застрашујуће. Ипак, садржи ли довољно потенцијала за освешћење и катарзичан учинак? Колико данас делује сврсисходно и суштински истинито „сликовница” потпуно извађена из контекста? Шта поручује приповест без увода и илустрација сликама нешто ранијег датума? Како би могла да изгледа и како би деловала прича склопљена од истог материјала, али почета снимком разјарених Сплићана који извлаче из тенка и даве регрута ЈНА?

Битно је, при свему, да тих и још многих снимака има, да постоји обимна документација и у слици и у речи, да све онда сукобљене стране поседују богату видео грађу. Њу су усрдно скупљали ратни репортери – с часним намерама или с намером о нечасној употреби, свеједно. Важно је да је материјал сачуван. И да нуди могућност за нова читања, тумачења, склапања у ТВ сликовнице, монографије, зборнике, антологије... И управо то је оно што и даље изазовно чека медијске прегаоце не само једне генерације.