Кад драматуршкиња пише песме уз Шопена

Опово – Након романа, ноар-трилера „Ловиште” и „Ти ниси ти”, првог романа, „Казабланка”, који је написала са деветнаест година, те неколико збирки прича и филмских есеја, Оповчанка Катарина Николић, креће у песништво збирком поезије „Стани кад сунцокрети заспу”, у издању „Отворене књиге”. Драматуршкиња по вокацији и образовању, што критика истиче као предност, овим насловом, упушта се у нови изазов, песничким водама Србије.

„Збирком поезије ’Стани кад сунцокрети заспу’, Катарина Николић, својом поетском нескривеношћу, али и вештином драматурга тражи смисао, истину свога бића. Коначност љубавног односа испољава се у трансценденцији бића које прелази у одустајање, одлазак, заборав, болест, у празнину”, напомиње критичарка Нина Пелеш, те цитира стихове: „Обришите сузе које никад нису потекле/ Пустите препариране птице/ Из дубоких рана да полете...”

Прву књигу својих укоричених стихова Катарина је писала интензивно годину дана у једном тешком личном периоду, окрећући се прошлости, отварајући одељке одрастања и пуштајући да речи саме изађу. Чинила је то на специфичан начин, кроз експеримент, истражујући утицај музике коју воли, на ритам поезије коју пише.

– Моја поезија је љубавно-еротска, пуна осећања и лична, али и друштвено ангажована. Тај простор који се отвара и у уличним ритмовима, близак је сваком појединцу. Зато се ја обраћам свима, јер у томе можемо бити сви. Комбинујем, играм се различитим стиловима, посвећена нотама омиљеног Шопена и сасвим другачијим римовима урбаних простора – прича за „Политику” Николићева.

Приказ наслова даље даје Нина Пелеш, која скреће пажњу да датуми испод песама, управо упозоравају на интерпретацију времена као могућег хоризонта за боље разумевање песникиње и песама, груписаних у три целине и, такође, музички обојене својим насловима.

Снови од стакла нас воде од романтичне, сањарске, форме Ноктурна, преко наглашене осећајности и сировости тренутка у Импровизацијама, до Реп ритуалних репетиција и судбинског чантрања. „Стани кад сунцокрети заспу” је целина музички обележена немирима Синкопа, као у стиховима „Ове руке грле небо”, „Угушиће га Улични пси”, а персонификовани мотиви у Рифовима, последња је целина збирке. Писац и драматург, Катарина Николић је овом књигом песама пустила корење у песничким водама Србије и чини се да би било сасвим природно завршити њеним стихом: „Ова вода остаје кад сви оду”, које прати илустрације на корицама и унутар збирке – дело мајстора сликарства Драгана Стојкова.

Као свестрани аутор, Катарина Николић, овога пута је у стихове уткала и своја уметничка искуства. Као сценариста радила на филму „The Pond”, који је премијеру имао и у САД, а коауторка је монодраме „Петар”, игране у земљи и иностранству. Такође, друштвено је ангажована на више пројеката, попут представе „Изложене” (Црна Гора) у чијем је фокусу насиље над женама. Кроз културну размену, у Стокхолму, у позоришту „Пигметеатерн”, упознала и савладала методологију позоришта сенки, те знање применила у дечјој представи „Чудесна шума”, заснованој по истоименој књизи.

За њене романе, критика још каже да су филмични, готово сценаристички тачни, а многи садрже и директне алузије на одређене догађаје у окружењу, као и познате филмске наслове. Као директорка Галерије „Јован Поповић” у Опову, интензивно ради на представљању различитих култура и уметности у локалној заједници, са искуством у организовању више стотина културних догађаја из области савременог стваралаштва и визуелне уметности.

Добитница је награде „Хартефакт” за најбољи драмски савремени друштвено - ангажовани комад, драму „Прозор”, која је премијеру имала на сцени Београдског драмског позоришта 2024. године, када на Фестивалу ФУГА у Словенији добија и специјалну похвалу за тему вршњачког насиља коју истражује. Николићева је и сценаристкиња филма „Троје” који је премијерно приказан на 51. Међународном филмском фестивалу у Београду (ФЕСТ).