Богатство збирки и углед у друштву

Стеван Мартиновић (1987) је историчар уметности који је своју каријеру градио радећи најпре као волонтер у Музеју примењене уметности у Београду, потом као кустос. Након десет година проведених на челу Народног музеја у родној Смедеревској Паланци, вратио се тамо одакле је почео – у МПУ, али као директор. Његови Паланчани су му захвални јер је поставио јак темељ за даљи развој локалног музеја, како кроз организацију значајних културних догађаја, тако и унапређењем музејске понуде. На новом, одговорном радном задатку, каже, примениће стару методологију – пуну посвећеност, љубав према послу и колегама и спремност да служи и неретко буде последњи да би био први.

Пре 13 година радили сте у МПУ као волонтер, потом кустос. Били сте у последњем периоду и члан УО, да би се сада вратили као директор. Да ли вам је то од почетка каријере био неки циљ и колико је од значаја то што познајете установу практично изнутра?

Наш народ зна да каже, човек планира – Бог се смеје. Верујем да нико од мојих колега, оних из струке, а данас на руководећим позицијама, није ни у једном моменту имао у плану да постане директор. Заправо, занимљиво је да сам ја своју каријеру још као студент последње године студија на историји уметности започињао баш у „Политици”, у Београдској хроници. Када је реч о Музеју примењене уметности, морам да кажем да се осећам као да никада из ове установе нисам ни одлазио. Све време сам одржавао контакте са колегама, пратио програме, интересовао се за дешавања, а онда од 2024. године као члан УО био у прилици да активније учествујем у раду установе. Сматрам да су све те чињенице важне за даљи рад и да могу да представљају олакшавајућу околност.

У међувремену били сте на челу Народног музеја у Смедеревској Паланци, у свом родном месту. Можда је још рано за поређења, али разлике у руковођењу националним и локалним музејом сигурно постоје. Јесте ли их свесни и како на њих гледате?

Руковођење било којом јединицом, а да не говорим о установама и институцијама старим преко пола века, неретко је у организационом, па ако хоћете и „онтолошком” смислу исто – оно подразумева велики рад, труд и бригу о другима, како нас томе учи и апостол Павле. Међутим, када је реч о поређењу које ви овде правите, и које је врло смислено, оно има неколико равни и разликује се по много чему. И даље сам склон да верујем како су „мали” музеји будућност у музеолошком смислу, они нису оптерећени националном и институционалном тежином и слободни су да експериментишу, изграђују присније односе са заједницама у којима функционишу, док су велики музеји у служби националних програма, они су јако важни као инструменти културних политика, што понекад значи и њихову тромост у потреби да се мењају и прилагођавају савременим тренуцима музеолошких праски.

МПУ је подељен на седам сасвим различитих збирки и три салона. Шта их карактерише, како организујете њихов рад и шта привлачи највећу пажњу публике?

Сматрам да је управо богатство наших збирки, али и прегнуће и углед који су поставили први кустоси, директори, научни радници, те касније и данашње колеге, окосница вишедеценијског успеха и угледа који је музеј успео да афирмише у академској заједници и друштву у целини. Ако само поменем имена као што су Бојана Радојковић, Верена Хан, Загорка Јанц, Добрила Стојановић, Душан Миловановић, или неке од програма попут „Сребрне чаше позног средњег века”, „Освежавање меморије: орнаменти српских средњовековних фресака у Србији”, „Примењена уметност и Београд 1918–1941”, или „Задржано бекство надстварности: фотографија у београдском надреализму”, онда је јасно на којим и каквим темељима почива Музеј примењене уметности. Студијски програми настали изучавањем и кураторством наших збирки пре свега, били су и, надам се, биће правац у коме музеј треба да се креће.

Међу значајним пројектима је Бијенале архитектуре у Венецији, али имате и друге периодичне изложбе и програме по Европи. Шта бисте издвојили и колики је њихов значај за српску примењену уметност?

Када је реч о међународној сарадњи и програмима који на известан начин превазилазе оквире Музеја примењене уметности, Бијенале у Венецији је несумњиво кључна манифестација од изузетног националног значаја, за коју је од стране Министарства културе музеј одређен за реализатора, а директор за комесара бијенала. Од осталих програма на којима учествујемо свакако треба издвојити прошлогодишње Бијенале керамике на Корзици, Бијенале дизајна у Лондону, Тријенале у Милану, Прашко квадријенале... Читав низ оваквих манифестација потврда је угледа које МПУ ужива с једне, али и прилика да се изуче праксе других земаља и музеја, с друге стране.

Имате и кутак посвећен деци. Шта је све ту омогућено за најмлађу публику и да ли се постижу циљеви због којих је настао овај програм?

Дечји октобарски салон је једна од наших најважнијих и најдуговечнијих манифестација, што само по себи говори о томе колико нам је важно да најмлађа публике буде саставни део музеја и да у њему одраста. Мислим да и поред тога имамо још довољно простора за унапређење оваквих програма и да је важно да се публика од најранијег доба учи томе да музеј није баук, већ простор у коме они могу да стичу различите вештине, али и да развијају своје таленте и уче се самосталном и критичком тумачењу различитих феномена.

Ви сте докторирали на студији случаја ризнице манастира Хиландар који је деценијама истраживан у сарадњи са МПУ. Какво је то искуство и да ли је применљиво са ваше позиције у музејској пракси?

Благодарећи љубављу и благословом оца игумана, архимандрита Методија и епитропа Теодосија, као и осталих монаха, ризница манастира Хиландар је представљала мини-студију случаја моје докторске дисертације, али довољну да се уоче бројне теоријске поставке и праксе које на известан начин представљају авангарду у појединим музеолошким виђењима. Музеј је некада имао развијену институционалну сарадњу са Хиландаром за коју се надам да ће се наставити у неком наредном периоду.

Да ли се радо враћате у паланачки музеј, где сте оставили велики печат, и да ли ћете са актуелне позиције бити у прилици да сарађујете и помогнете његов даљи развој? Чини се да је ваш рад тамо на неки начин заокружен публиковањем књиге о ликовној збирци чији сте аутор.

Народни музеј у Смедеревској Паланци ми је пружио много. Желим да верујем да сам му узвраћао својом преданошћу и видљивим резултатима који су постигнути за време мог мандата. Лепо сте то приметили, монографска студија „Од ремек-дела до збирке локалне заједнице: студија случаја музејске збирке српске модерне у Смедеревској Паланци”, која је управо изашла из штампе, представља на известан начин, поред изложбе и каталога „Симболи града” и стручни допринос мог боравка у музеју у Паланци. Разуме се да ћу се, ако је то потребно и могуће, трудити да надаље помажем, као што сам сигуран да ће моје (бивше) колеге бити на располагању мени, уколико буде било потребно. На крају дана, читав музејски свет, односно музеалци су окренути једни другима, прате шта раде друге колеге, подржавају се појединачно или кроз репрезентативна удружења и комитете и то је једини и прави пут.