Bogatstvo zbirki i ugled u društvu

Stevan Martinović (1987) je istoričar umetnosti koji je svoju karijeru gradio radeći najpre kao volonter u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, potom kao kustos. Nakon deset godina provedenih na čelu Narodnog muzeja u rodnoj Smederevskoj Palanci, vratio se tamo odakle je počeo – u MPU, ali kao direktor. Njegovi Palančani su mu zahvalni jer je postavio jak temelj za dalji razvoj lokalnog muzeja, kako kroz organizaciju značajnih kulturnih događaja, tako i unapređenjem muzejske ponude. Na novom, odgovornom radnom zadatku, kaže, primeniće staru metodologiju – punu posvećenost, ljubav prema poslu i kolegama i spremnost da služi i neretko bude poslednji da bi bio prvi.

Pre 13 godina radili ste u MPU kao volonter, potom kustos. Bili ste u poslednjem periodu i član UO, da bi se sada vratili kao direktor. Da li vam je to od početka karijere bio neki cilj i koliko je od značaja to što poznajete ustanovu praktično iznutra?

Naš narod zna da kaže, čovek planira – Bog se smeje. Verujem da niko od mojih kolega, onih iz struke, a danas na rukovodećim pozicijama, nije ni u jednom momentu imao u planu da postane direktor. Zapravo, zanimljivo je da sam ja svoju karijeru još kao student poslednje godine studija na istoriji umetnosti započinjao baš u „Politici”, u Beogradskoj hronici. Kada je reč o Muzeju primenjene umetnosti, moram da kažem da se osećam kao da nikada iz ove ustanove nisam ni odlazio. Sve vreme sam održavao kontakte sa kolegama, pratio programe, interesovao se za dešavanja, a onda od 2024. godine kao član UO bio u prilici da aktivnije učestvujem u radu ustanove. Smatram da su sve te činjenice važne za dalji rad i da mogu da predstavljaju olakšavajuću okolnost.

U međuvremenu bili ste na čelu Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci, u svom rodnom mestu. Možda je još rano za poređenja, ali razlike u rukovođenju nacionalnim i lokalnim muzejom sigurno postoje. Jeste li ih svesni i kako na njih gledate?

Rukovođenje bilo kojom jedinicom, a da ne govorim o ustanovama i institucijama starim preko pola veka, neretko je u organizacionom, pa ako hoćete i „ontološkom” smislu isto – ono podrazumeva veliki rad, trud i brigu o drugima, kako nas tome uči i apostol Pavle. Međutim, kada je reč o poređenju koje vi ovde pravite, i koje je vrlo smisleno, ono ima nekoliko ravni i razlikuje se po mnogo čemu. I dalje sam sklon da verujem kako su „mali” muzeji budućnost u muzeološkom smislu, oni nisu opterećeni nacionalnom i institucionalnom težinom i slobodni su da eksperimentišu, izgrađuju prisnije odnose sa zajednicama u kojima funkcionišu, dok su veliki muzeji u službi nacionalnih programa, oni su jako važni kao instrumenti kulturnih politika, što ponekad znači i njihovu tromost u potrebi da se menjaju i prilagođavaju savremenim trenucima muzeoloških praski.

MPU je podeljen na sedam sasvim različitih zbirki i tri salona. Šta ih karakteriše, kako organizujete njihov rad i šta privlači najveću pažnju publike?

Smatram da je upravo bogatstvo naših zbirki, ali i pregnuće i ugled koji su postavili prvi kustosi, direktori, naučni radnici, te kasnije i današnje kolege, okosnica višedecenijskog uspeha i ugleda koji je muzej uspeo da afirmiše u akademskoj zajednici i društvu u celini. Ako samo pomenem imena kao što su Bojana Radojković, Verena Han, Zagorka Janc, Dobrila Stojanović, Dušan Milovanović, ili neke od programa poput „Srebrne čaše poznog srednjeg veka”, „Osvežavanje memorije: ornamenti srpskih srednjovekovnih fresaka u Srbiji”, „Primenjena umetnost i Beograd 1918–1941”, ili „Zadržano bekstvo nadstvarnosti: fotografija u beogradskom nadrealizmu”, onda je jasno na kojim i kakvim temeljima počiva Muzej primenjene umetnosti. Studijski programi nastali izučavanjem i kuratorstvom naših zbirki pre svega, bili su i, nadam se, biće pravac u kome muzej treba da se kreće.

Među značajnim projektima je Bijenale arhitekture u Veneciji, ali imate i druge periodične izložbe i programe po Evropi. Šta biste izdvojili i koliki je njihov značaj za srpsku primenjenu umetnost?

Kada je reč o međunarodnoj saradnji i programima koji na izvestan način prevazilaze okvire Muzeja primenjene umetnosti, Bijenale u Veneciji je nesumnjivo ključna manifestacija od izuzetnog nacionalnog značaja, za koju je od strane Ministarstva kulture muzej određen za realizatora, a direktor za komesara bijenala. Od ostalih programa na kojima učestvujemo svakako treba izdvojiti prošlogodišnje Bijenale keramike na Korzici, Bijenale dizajna u Londonu, Trijenale u Milanu, Praško kvadrijenale... Čitav niz ovakvih manifestacija potvrda je ugleda koje MPU uživa s jedne, ali i prilika da se izuče prakse drugih zemalja i muzeja, s druge strane.

Imate i kutak posvećen deci. Šta je sve tu omogućeno za najmlađu publiku i da li se postižu ciljevi zbog kojih je nastao ovaj program?

Dečji oktobarski salon je jedna od naših najvažnijih i najdugovečnijih manifestacija, što samo po sebi govori o tome koliko nam je važno da najmlađa publike bude sastavni deo muzeja i da u njemu odrasta. Mislim da i pored toga imamo još dovoljno prostora za unapređenje ovakvih programa i da je važno da se publika od najranijeg doba uči tome da muzej nije bauk, već prostor u kome oni mogu da stiču različite veštine, ali i da razvijaju svoje talente i uče se samostalnom i kritičkom tumačenju različitih fenomena.

Vi ste doktorirali na studiji slučaja riznice manastira Hilandar koji je decenijama istraživan u saradnji sa MPU. Kakvo je to iskustvo i da li je primenljivo sa vaše pozicije u muzejskoj praksi?

Blagodareći ljubavlju i blagoslovom oca igumana, arhimandrita Metodija i epitropa Teodosija, kao i ostalih monaha, riznica manastira Hilandar je predstavljala mini-studiju slučaja moje doktorske disertacije, ali dovoljnu da se uoče brojne teorijske postavke i prakse koje na izvestan način predstavljaju avangardu u pojedinim muzeološkim viđenjima. Muzej je nekada imao razvijenu institucionalnu saradnju sa Hilandarom za koju se nadam da će se nastaviti u nekom narednom periodu.

Da li se rado vraćate u palanački muzej, gde ste ostavili veliki pečat, i da li ćete sa aktuelne pozicije biti u prilici da sarađujete i pomognete njegov dalji razvoj? Čini se da je vaš rad tamo na neki način zaokružen publikovanjem knjige o likovnoj zbirci čiji ste autor.

Narodni muzej u Smederevskoj Palanci mi je pružio mnogo. Želim da verujem da sam mu uzvraćao svojom predanošću i vidljivim rezultatima koji su postignuti za vreme mog mandata. Lepo ste to primetili, monografska studija „Od remek-dela do zbirke lokalne zajednice: studija slučaja muzejske zbirke srpske moderne u Smederevskoj Palanci”, koja je upravo izašla iz štampe, predstavlja na izvestan način, pored izložbe i kataloga „Simboli grada” i stručni doprinos mog boravka u muzeju u Palanci. Razume se da ću se, ako je to potrebno i moguće, truditi da nadalje pomažem, kao što sam siguran da će moje (bivše) kolege biti na raspolaganju meni, ukoliko bude bilo potrebno. Na kraju dana, čitav muzejski svet, odnosno muzealci su okrenuti jedni drugima, prate šta rade druge kolege, podržavaju se pojedinačno ili kroz reprezentativna udruženja i komitete i to je jedini i pravi put.