Прича о „годинама бејзбол палица”

Немачки писац Клеменс Мајер, за којег се сад већ може рећи да је драг гост Београда и Србије, гостовао је на управо завршеном 14. Београдском фестивалу европске књижевности, где је читао одломке из свог новог романа „Пројектори” (који код нас још није објављен), а који говори и о Југославији и њеној филмској индустрији.

Клеменс Мајер живи и ради у Лајпцигу, студирао је немачку књижевност на Немачком институту за књижевност у Лајпцигу, а књижевну јавност освојио је већ првим романом „Док смо сањали”. По овој књизи снимљен је и филм, који се 2015. године у селекцији Берлинала, а био је приказан и на нашем Фесту. Његова збирка прича „Ноћ, светла” (најбоља на Лајпцишком сајму књига 2008. године) преведена је на српски, а код нас је у издавачкој кући „Радни сто” и у преводу Бојане Денић објављен и његов велики роман „Туцање камена”.

Ова књига јасно поставља границе између доба пре и после пада Берлинског зида, а као да са сваке странице узвикује да је Бог мртав, и да су наступила нова божанства секса и профита у некадашњој Источној Немачкој, опраног и крвавог новца који уништава животе. Жене су ту уносна роба, оне се продају, купују, у свету странаца из бивших земаља Источног блока, нарко-дилера, подводача, инвеститора, предузетника, џокеја, хулигана, шверцера дијаманата, немачких и јапанских банди.

Друштвено подземље које приказујете слично је у сваком друштву, као нека константа, проститутке су део те константе, јер постоје одувек, чак и у библијском миту?

На самом почетку хтео сам да прикажем проститутке као нормалне жене, њихову свакодневицу и њихов посао, због тога што кад чујемо реч „проститутка”, помислимо: „Јао, какав ужас, па то мора да је пакао!” У међувремену је то тржиште легализовано, многе жене то раде добровољно, из различитих разлога, а мени је било битно да им дам глас, да их представим као нормалне људе, без икаквог моралисања.

Пратите траг новца у том подземљу, па и траг новца од проституције?

То ми је била идеја, да на примеру проституције разоткријем механизме оних који њима изнајмљују станове, да покажем то како други на њима зарађују и како тај новац обрћу, па и то како им тај новац омогућава да се пењу на друштвеној лествици, богате се и освајају моћ. А жене, с друге стране, и оне зарађују, али остају у тим становима, оне не напредују.

У том свету види се јасна временска граница– пре и после пада Берлинског зида. Да ли се његовим падом још више отварају ти токови новца, са дошљацима из земаља бившег Источног блока, бивше Југославије, али и из Азије и Америке, који се удружују око профита, сиве економије?

У некадашњој Источној Немачкој није постојало слободно тржиште, већ је била заступљена планска привреда и моја намера била је да продрем у механизме капитализма, описујући све то. Отворена су разна тржишта, на пример посебно тржиште некретнина, док је на тржишту „црвених фењера” било ратова, мртвих, отворена су тржишта дроге на Истоку... У роману нико није невин ни Арнолд Краусхар, ни Ханс, који води клуб, то је тако кад се праве послови да би се људи обогатили, тако је и у роману, у којем постоје ти митолошки аспекти, злочин и кривица, ерос и танатос.

У вези са тим митолошким контекстом, да ли се саркастично један клуб у подземљу зове „Анђели”, анђели лете кроз град, док неко други цитира „Песму над песмама” проститутки?

То је у ствари игра форме, да роман не би испао хиперреалистичан. Да, анђели лете кроз град, проститутке цитирају Библију, али постоји и епизода која води до „Алисе у земљи чуда”, а све да се избегне реалистични тон, а нисам хтео да напишем роман о одређеном друштвеном миљеу. С једне стране, желео сам да то буде згуснута прича о граду, а са друге стране надреална приповест.

Ваши јунаци често се сећају почетка деведесетих година 20. века, (које су и за нас биле ратне и тешке)... Да ли су њихова сећања таква због тешког, турбулентног, доба транзиције?

Апсолутно, то су године у којима су се биографије просто располутиле, нови економски систем још није био успостављен, незапосленост је била велика. Оно што је некад контролисала држава сада се потпуно разобручило и због количине и интензитета насиља се у некадашњој Источној Немачкој тај период звао „годинама бејзбол палица”.

Да ли је у таквим околностима постојала носталгија за бившом државом Немачком Демократском Републиком, где један ваш јунак каже да је пре пада Берлинског зида маштао о „шевролету”, док један други примећује да после пада пати за руском „волгом”?

Људи се, наравно, сећају доба када је све било уређено, када су имали послове, кад су претње капитализма могле да се виде само на телевизији, а онда је дошао криминал, дошли су бескућници. Арнолд Краусхар – АК се, на пример, радује што Немачка Демократска Република више не постоји јер може да се обогати, да се успење на лествици, али постоји нешто што се зове „носталгија за Истоком”, која може да буде слична са југоносталгијом.

Како видите тај феномен уједињења, у садашњој Немачкој, да ли је оно извршено до краја, а како проблем посматрате и шире, у Европи?

Процес није успео. У Немачкој се последице осећају и после 30 година, Европа данас има и других проблема, делује да је да су различитости у европском простору неспојиве. Имамо ратове, избеглице, јачање аутократских система и режима, а распад идеологија је довео и до нестанка утопије и делује ми да су времена мрачна и да ће бити још мрачнија.

Колико вас брине успон деснице?

Грађански блок, односно центар, у Немачкој је довољно јак, да ми се чини да неће доћи до превласти деснице, иако је она у успону. Али друштво јесте подељено.

Зашто је железничка станица важно место у вашем роману, ту се склапају многи послови...?

Железничке станице у мојим романима и приповеткама играју важну улогу. То је место на ком се склапају послови, људи долазе, одлазе, дешава се живот, догађа се смрт, снови су могући, ако имаш пара, можеш да седнеш у воз, да одеш у Париз... тако да – да, железничке станице важна су места. Али то су уједно и места депортација и ратова.

Постављају се овде важна етичка питања и питања правде, после читања ваше књиге која руши илузије. Да ли се зато један од јунака зове Елиот Нес?

Наравно, да, Елиот Нес, али он је Ал Капонеа ухапсио не због убистава, већ због утаје пореза. Многи ликови у роману боре се за правду, за оне који су жртве криминала и трговине људима, али они остају у глибу, заглављени. Да нема покушаја да се изборе за правду, то место било би још мрачније, као што Сизиф увек иде даље, тако и они поступају.

Да ли је у вашем новом роману, прича о филмској индустрији у Југославији сатирична, саркастична, или носталгична?

Пре ће бити саркастична, али није само то, јер ако погледамо листу филмова које је Тито гледао, а знамо да је сваки дан гледао по један филм, да је гостио филмске звезде, да је волео филмове о свом животу, та прича о филмској индустрији игра важну улогу, мада је у роману маргинална.

Можете ли да замислите „бизнисмена” у скупом оделу, који носи „ролекс”, а прича о политичкој коректности и људским правима, како чита ваше књиге?

Могу да замислим, мада можда такав човек и не постоји, а моји романи нису политички коректни, ма шта то значило. Времена никада нису била политички коректна, ако погледамо шездесете, седамдесете, осамдесете, па и деведесете, политичка коректност је у ствари питање луксуза код нас у Немачкој, где не сме да се каже ово, не сме да се оно, а имамо толико гладних. Зашто се не прво не бисмо позабавили тим примарним проблемом.