Похвала Јовану Цвијићу

O професору и академику Јовану Цвијићу (1865–1927) писано је у Србији и иностранству још за његовог живота, јер је својим радом и резултатима које је постизао изучавајући Србију и Балканско полуострво отварао нове видике нашим и страним научницима, као и становништву, које је добро упознао на дуготрајним и добро осмишљеним теренским истраживањима, пешачећи по врлетним пространствима Балканског полуострва.

Више него с другима, одржавао је блиске људске, стручне и научне контакте с колегама из Прага, где је на Карловом универзитету географија била веома развијена. Посебно блиске, пријатељске и конструктивне односе неговао се с тамошњим професором Јиржијем В. Данешом, који се Цвијићу одужио на најбољи могући начин, објављивањем прве књиге о њему на чешком језику у Прагу 1926. године. Данешова књига преведена је на српски језик и објављена као прва књига Посебних издања Српског географског друштва 1927. године у Београду.

Године 1901. професори из Прага молили су Константина Јиречека да убеди Јована Цвијића да дође у Праг и преузме Катедру за физичку географију. Цвијић није желео да напусти Србију, те је тамошњем министру просвете упутио следеће писане речи: „Ви сте Екселенцијо позивом за професора географије у Прагу учинили мојој Отаџбини и мени велику част, утолико ми је теже што морам да саопштим Вашој екселенцији да позив не могу примити.” Људски достојанствено, министар је одговорио Јовану Цвијићу, изразио жаљење, али и велико поштовање.

Садржај књиге о Јовану Цвијићу, из пера професора Јиржија В. Данеша, чине следећи наслови: Увод, Живот и путовања Јована Цвијића, Шта је добила општа географија Цвијићевим радовима, Цвијићев значај за дубље научно познавање Балканског полуострва, Цвијићев значај за Југословене, Чехословаке и Словенство. На трећој страни књиге одштампана је фотографија портрета Јована Цвијића, који је, тушем на белом папиру, израдио сликар Илија Шобајић. Данеш истиче да је први пут о Јовану Цвијићу држао предавање јужнословенским студентима, које је приредила Јужнословенска комисија Чехословачке канцеларије за странце 1919. године. Године 1924. написао је биографски увод о Јовану Цвијићу и објавио га у 54. свесци библиотеке Земља и људи у Прагу, када су објављени и преводи неких популарних радова Јована Цвијића. Констатовао је да је Цвијић приликом својих теренских истраживања дубоко упознао културне, економске и духовне особине становништва из више тада постојећих земаља Балканског полуострва. На то најбоље указује монографија „Антропогеографски проблеми Балканског полуострва”, објављена 1902. године. Уз то наглашава велики допринос нашег научника истраживању трагова некадашњих ледника на највишим планинама Балканског полуострва и потенцира: „Све што данас знамо о ранијој глацијацији балканских планина, заслуга је Цвијићева. Још пре њега многи испитивачи, географи и геолози, упознали су највише планске регионе на полуострву. И сви су дошли до закључка да Балканско полуострво није имало глечера ни за време највеће глацијације. Цвијићева испитивања у томе правцу унела су потпун преврат. Све што данас знамо о ранијој глацијацији балканских планина, заслуга је Цвијићева. Све што су после њега други испитивачи нашли од глечерских трагова, представља према џиновском систематском делу Цвијићевом само пабирке, у правом смислу те речи. Ова Цвијићева открића нису само од великог локалног значаја, већ имају велику теоријску вредност.” Кад се овоме дода осврт на Цвијићево стваралаштво у области геоморфологије и хидрологије кречњачких терена, почев од његове докторске дисертације, којом је померио границе светске науке, јасно се схватају поуке и поруке књиге Јиржија Данеша.

Посебан значај Данеш придаје Цвијићевој тротомној монографији „Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије”, која је штампана 1906–1911. године, на 1.272 стране, у којој је „дошао до уверења, да су од млађег терцијера мора и језера били главни фактори, који су створили основне облике у пластици Балканског полуострва, облике који су се и до данас одржали”. Пошто је знао да је Цвијић сарадњу са чешким географима почео 1902. године, Данеш пише и следеће: „Господин Цвијић нам је био увек сјајан пример: увек пријатељски наклоњен и спреман да нас посаветује. Из његовог многоструког рада и светског успеха црпли смо и ми снаге и подстрека. Радо нам је пружао прилику, да учествујмо на његовим научним путовањима... За време рата, а и на конференцији мира у Паризу, био је у живом контакту са чехословачким и пољским националним радницима, нарочито са г. г. Масариком и Бенешом.” За чешке географе, професор Цвијић је био диван, недостижан пример, увек искрен и љубазан пријатељ и саветник. Ауторитет, дика и украс Словенства, који је за чешки  народ и стручни географски рад имао трајне симпатије.

Осврћући се на вишегодишње стваралачке и присне везе географа из Прага с Јованом Цвијићем, професор Данеш није пропустио прилику да потенцира да је Цвијић волео Праг и чешки народ и да је с пуно пожртвовања учествовао на научним скуповима, на чију је потребу одржавања указивао. Пошто су били свесни Цвијићевих особина правог народног вође, увек је био добродошао у Праг. Оно што је чинио за српски народ било је од користи и за Чехе, за целокупно Словенство. Смрћу великог научника словенска наука је остала без правог узора, отишао је, како је исказао Јиржи В. Данеш, онај који нас је сједињавао и водио заједничким великим циљевима.

Стеван М. Станковић,

Београд