На екран стигла Анђелка

„На камен села Анђелка, Анђелка... и поче горко плакати, плакати...” певале су некад девојчице у игри.

Сад је Анђелка села на екран, горко заплакала – и одмах за игру придобила многе већ одрасле девојчице (а и понеке дечаке). Уз њу ће из дана у дан бити све оне које су још осетљиве на сузе због љубавних јада, због несрећне женске судбине коју кроје мушки, због тешке борбе у крхком женском бићу између разума и осећајности... Прихватиће је не само још чедне шипарице које сањају да се дарују свом принцу, него и све оне које уздишу над изливима нежних речи и дрхте при бујицама страсти, стрепе у сентименталним заплетима и страхују да ли ће се поштенима, искренима и правдољубивима добрим вратити... Досад су то могле да чине, уживајући заправо, само уз јунакиње из латиноамеричких теленовела. Ову ће волети и више јер је наша, наше лепоте, нашег језика, тла, обичаја...

На екран је, наиме, слетео „Рањени орао” а Анђелка из романа Мирјане Јаковљевић Мир-Јам почела је свој телевизијски живот у уобличењу које је, с великим тимом врхунских сарадника, креирао Здравко Шотра.

За РТС – веома добар тајминг. Управо кад је саопштено да је поново надмашен рекорд у гледаности његових серија „Село гори, а баба се чешља” и „Мој рођак са села” – пред гледаоце је изнета нова оригинална домаћа серија потпуно другачије врсте. Доказ више да је јавни сервис поново постао моћан продуцент играног програма, без премца по разноврсности, квалитету и гледаности, по жанровској скали, тематском опсегу и уметничком замаху. Серијама које су уроњене у савременост, које се, и у сеоском и у урбаном окружењу, држе актуелности и ситуација типичних за непосредну стварност, које се наглашеније служе или хумором с примесом припростости или драматичношћу с примесом натурализма, додаје се досад по свему другачија – а тиме и привлачнија.

У питању је мелодрама, род често потцењиван, омаловажаван, извргаван пародирању. Овде је узет као природан облик приповедања, као прикладан оквир за драмски садржај, као стил који, лишен грубости, следи снагу чистих емоција. Затим, реч је о позним тридесетим годинама прошлог века. Повратак у епоху нуди специфичне облике и боје у моди, ентеријеру, реквизитима као инспирацију за маштовитију и раскошнију визуелну подршку тексту.

Време између два светска рата, с нагласком на битисање грађанског слоја и појединости из грађанске културе занимљиво је и стога што је досад било телевизијски мало рабљено. Шотра и екипа подухватили су се такве замашне реконструкције вођени мотивима једног љубића, узимајући га (посебно глумци) сасвим озбиљно. И амбициозно. И, види се то од почетка по многим детаљима, уз довољно новца. Продукциона дотераност коју показује већ прва епизода „Рањеног орла”, наговештава да ће се у наставку он винути високо.

Уосталом, лепа Анђелка, истински заносна у отелотворењу Слободе Мићаловић-Ћетковић, заслужује и да све око ње буде лепо, да делује аутентично, углађено, педантно. Знали су то добро и учинили да тако буде Дејан Анђелковић, сценограф и Ивана Крстовић, костимограф, Веселко Крчмар, директор фотографије, и Петар Путниковић, монтажер. И остали, уосталом.