Суша и картели

Вест да је цена килограма пшенице на Продуктној берзи у Новом Саду прошле недеље износила 20,35 динара или 352 долара за тону, по чему предњачимо у свету, поново је усковитлала стару причу о нашем тржишту и свему оном што се догађа са пољопривредно-прехрамбеним производима. Можда ће тек акција потпредседника владе Божидара Ђелића, који је после серије новинских написа намеран да истражи да ли је наша храна међу скупљим у региону и, ако јесте, због чега – дати ваљан одговор на питање да ли смо сви жртве монопола. С једне стране сељаци тврде да јефтино продају, залећу се тракторима да блокирају путеве, псују именујући тајкуне као кривце, а са друге грађани, потрошачи кукају да ту исту храну плаћају прескупо и да су жртве монопола. До тада све остаје онако како јесте, па самим тим и питање: Због чега је код нас хлебно жито најскупље?

Прошлог јула, таман кад су почеле оне страшне сахарске врућине, пожели смо око два милиона тона пшенице одличног квалитета. С прелазним залихама, сасвим довољно за некакву прехрамбену сигурност земље. Остајало је и за извоз неколико стотина хиљада тона.

Наши паори, као и обично, немају куд са пожњевеним зрном. Оно им је и прва зарада, па су пожурили да га продају трговцима и складиштарима. Цена од девет и по до десет динара за килограм. И тада, а тек сада, војвођански ратари су тврдили да им је роба узета по нереалној цени.

Држава, у жељи да заштити домаћег купца, али и тржиште "своје" хране од удара из света због превелике тражње за пшеницом, доноси из чисто психолошких разлога Уредбу о забрани извоза житарица. Такав потез није нас спасао од поскупљења хлеба, али је житарским трговцима омогућио више него добру зараду. Искључили смо се уредбом из светских тржишних токова, али код куће је све остало онако како одговара великим играчима.

Важење уредбе продужено је за још три месеца. Трговци, разуме се, могу да чекају, јер се пшеница може продавати најмање годину дана по жетви. Цена на светском тржишту и даље је веома висока и сасвим довољна да трошкови складиштења и издржавања залиха не окрње у већој мери очекивану зараду.

Пошто је то тако, а држава не интервенише својим резервама, домаћи трговци износе на пазар само онолико колико баш морају, одржавајући тако високу цену. Што би је сами рушили већом понудом!? Почетак фебруара, када истиче актуелна забрана извоза, ако је држава опет не продужи, није тако далека и неизвесна будућност.

Но, гле сада чуда. Цена пшенице у Чикагу за испоруке у децембру износи 285,94 долара. Да ли државу и трговце треба учити шта треба да раде? Не. Али зато је мало вероватно да ће било ко од њих похрлити "преко баре" да купи јефтинију робу и понудио је код куће. Као да свима одговара скупа пшеница, а за сељаке ко још мари.  Докле?