Медитеранска веровања у смисао

Две деценије фестивала „Пургаторије” пада у време када се свет поново прегрупише, велике светске силе креирају нову слику света. Култура тада делује као да неће преживети нове светске расподеле моћи, или као нужно зло, које се мора уважити и заобићи, вели редитељ Борис Лијешевић, актуелни селектор фестивала „Пургаторије” у Тивту. Како позориште опстаје у том галиматијасу изопачених вредности, очигледног урушавања етике, у времену без компаса и циља, питање је којим се редитељ Борис Лијешевић, како каже, бавио трагајући за такмичарском селекцијом фестивала „Пургаторије”, који годинама уназад окупља бројне уметнике и поклонике уметности у амбијенталном простору Летње позорнице у Тивту. Ова мирисима мора обојена фестивалска светковина у Боки которској овога пута траје чак 72 дана, до 31. августа, уз готово 30 занимљивих програма, са шест представа у такмичарској селекцији. Сарајевски Камерни театaр 55, односно нова представа Кокана Младеновића „Бланк”, драматизација романа Феђе Штукана, наступа вечерас од 21.30 на Летњој позорници у Тивту.

– Позориште сваком представом тражи угао из кога свет изгледа целовит, а живот смислен и тај угао доноси публици како би се барем на пар сати поверовало да је све ипак на свом месту. Чак и тих пар сати веровања у смисао могу да буду лековити за нас на крају прве четвртине 21. века. Фестивал „Пургаторије” ће ове године својој публици понудити неколико таквих перспектива из којих свет делује другачије – уверава Борис Лијешевић уз коментар:

– Никада нисам био поклоник тематски профилисаних селекција, нити прилагођавања селекције одређеној слици света. Одувек сматрам да фестивалског гледаоца више интересује низ добрих и узбудљивих представа него јединствена порука проистекла из контекста селекције. Када исти тај гледалац седне у гледалиште и угаси се светло, једина жеља је да га садржај који гледа узбуди, насмеје, расплаче, да глумац буде довољно добар да се гледалац идентификује са њиме, те да страхујући за њега, или му се пак смејући, заборави на себе.

Представа „Седам сати сунчеве светлости” београдског Театра на брду отворила је такмичарски фестивалски програм у Тивту дирљивом а духовитом причом о борби са раком дојке. Аница Добра и Мирјана Карановић са вештином глумачких мајстора изнеле су ову болну причу у којој се сустижу сузе и смех. Своју сценску креативност затим је укрстио „уштимани” трио Вељко Мићуновић, Невена Глушица и Озрен Грабари окупљен око представе „Contra mundum” инспирисане животом Салвадора Фелипеа Хасинта Далија, једног од најкреативнијих сликара свога времена. Ту је и нови велики хит драмског позоришта „Гавела” из Загреба, размаштани Ростанов „Сирано” у режији Александра Поповског. Критика је проценила да је то једна од најбољих улога маестралног Озрена Грабарића, кога београдска публика јако добро познаје. И ова представа тек што је кренула у свој живот, а тиватска публика добила је прилику да је међу првима види.

Ту је још једно дело која тек почиње свој живот „Централа за хумор” редитељке Оливере Оље Ђорђевић, ансамбла Драме Народног позоришта из Београда о послератном страдању глумаца националног театра који су играли у окупираном Београду пред окупаторским властима. Пред сам крај фестивала на такмичарском репертоару је и представа Југословенског драмског позоришта „Мушка суза” Александра Поповског са глумачким ансамблом који предводе Ненад Јездић, Војин Ћетковић, Сања Марковић, Зоран Цвијановић...