(Неподношљива) лакоћа комичке игре

Ана Тасић

Настала према комичној драми Стевана Копривице, први пут изведеној на сцени Звездара театра 2001. године, представа „Анђела” је допадљива, лепршава и сентиментална приповест о људскости, пријатељству, мушко-женским односима и мушком ривалству због жена, без нарочитих уметничких амбиција, замишљена је и остварена тако да забави и насмеје публику (режија и решење сценског простора Милан Караџић, костим Драгица Лаушевић). Радња се одвија у болничкој соби, реалистички утврђеној, као у тематски и жанровски сродној представи „Није човек ко не умре” (Звездара театар). Ту се укрштају путеви два пацијента, различита по карактеру и социјалном статусу, углађени универзитетски професор и робусни власник печењаре из Борче, о којима брине атрактивна и кокетна медицинска сестра.

Комичне ситуације највише извиру из сукоба два различита света, професоровог (Горан Шушљик), суздржаног и префињеног, и непрестано изненађиваног поступцима свог цимера, грубог, простог и плитког (Милутин Мима Караџић). Њихово постепено зближавање открива прошлост и садашњост, између осталог, професорову нежну, романтичну љубав према студенткињи, осећање које његов нови пријатељ, убеђен да се однос према женама исцрпљује у остваривању пожуде, не може да разуме. Сазнаће се и то да је његова наводна неодољивост код жена, бивше и садашње, чиста илузија, јер му ниједна не долази у посету током боравка у болници. Сташа Николић игра згодну медицинску сестру Анђелу, која чини све да се пацијенти осећају добро, уживајући у изјавама њихове наклоности, било суптилне (професор), било вулгарне (месар). Радња отвара и питања односа према религији, вере у живот после овог живота, уносећи на сцену и елементе фантастике. Расплет ће демантовати уверења професора, откривајући да је његов сирови и необразовани цимер у праву, што се може тумачити као вид њиховог приближавања, односно релативизације њихових разлика и знања, као идеја да су сви људи у основи исти, или врло слични, упркос друштвеном или образовном статусу.

Булеварски тон, комичка допадљивост, непретенциозност и јасно одсуство неког упадљивијег облика друштвеног критицизма карактерише и представу „Bella Figura”, насталу према тексту Јасмине Резе. Нова представа Атељеа 212 разликује се ипак од продукције Звездара театра, у погледу врсте хумора, овде затамњенијег и циничнијег, али и карактеризације ликова. Они овде нису сентиментални, цинични су и вишезначнији, обликовани у експресивнијим тоновима, хистеричнији су, обезглављени, и у том смислу препознатљивији данашњој публици. Радња се дешава током рођенданске прославе Ивоне, коју Борис случајно удара аутом на паркингу ресторана, где је извео вишегодишњу љубавницу Андреу на вечеру. Игром случаја, они се придружују Ивонином слављу, уз њеног сина Ерика и партнерку Франсоаз.

Редитељка Ђурђа Тешић радњи приступа наглашено комички, за разлику од праизведбе овог текста у режији Томаса Остермајера, пре десет година у Берлину, која је била затамњенија, више апсурдно драмска, него комична. Игра је овде преовлађујуће благо карикатурална, уз повремене испаде јаке карикатуралности у посебно напетим сценама, на пример када Борис распушта до тада увезану косу и лудачки скаче по сцени, изражавајући унутрашњи слом, резултат његовог пословног краха и банкрота. На сцени је постављен аутомобил, где радња и почиње, и једна истрошена, офуцана метална ограда, која ће се по потреби делом отварати, клизним вратима, да би се видела радња у тоалету, или у ресторану, за столом (сценографија Весна Поповић, костим Зора Мојсиловић).

Милица Трифуновић игра од почетка прилично неуротичну Андреу, која са развојем догађаја постаје све хистеричнија, па гута ксанаксе уз флашу алкохола како би умирила нерве. Јована Гавриловић је на почетку уздржана Франсоаз, иначе пријатељица Борисове жене, која ће са захуктавањем радње такође доживети емотивни слом, указујући на дубинско (пригушивано) унутрашње незадовољство. Вахид Џанковић гради лик стрпљивог Ерика, који настоји да истовремено удовољи мајци и жени, а заправо изазива непрестане сукобе између њих. Горица Поповић је нарочито комички ефектна у улози Ерикове мајке Ивоне, због одмереног, суздржаног и благо апсурдног хумора који доноси на сцену. Она често прекида жустре расправе осталих ликова, баналним коментарима о храни или лековима, којима се такође кљука како би поднела тежину старости. Њене опаске су повремено политички врло некоректне, према Ромима на пример, док у мору њеног углавном безначајног брбљања повремено засијају бисери спознаје о трагичности живота, односно апсурда смрти. Тако се у назнакама додаје (потребна) тежина овој лаганој и питкој представи која свакако може успешно послужити као разбибрига, за оне који је траже.