Дело Бранка Ћопићa не застарева

Концепт овогодишњег „Ју феста” јесте постављање на сцену КПГТ-а југословенских класика из свих република бивше Југославије. Будући да вучем корене из Босне и Херцеговине, за мене је било природно да се окренем писцима који потичу из тих крајева. Избор није био тежак – Бранко Ћопић је не само писац из завичаја мога деде, из Републике Српске, где сам провела најлепше дане детињства током летњих распуста, већ и по мом мишљењу један од највећих писаца које је Југославија имала.

Редитељка Вања Воденичаревић овако је за „Политику” најавила свој нови сценски рукопис, представу „Осма офанзива”, коју према роману Бранка Ћопића поставља у београдском КПГТ-у, где ће премијерно бити изведена вечерас, с почетком у 21 сат. Овај израз у југословенску књижевност увео је Бранко Ћопић, именујући тако свој роман из 1950. године.

За разлику од првих седам непријатељских офанзива у Народноослободилачкој борби, кроз које су прошли крајишки ратници, партизани, ова осма није била војна.

– Роман „Осма офанзива” прати крајишке јунаке и партизане у животима који долазе после рата. Бранко Ћопић, који је и сам био борац, непогрешиво и искрено осликава стање у којем се људи с наших простора налазе, чини се, изнова и изнова. Та његова истина, топлина и хумор не застаревају, већ нам и данас говоре много – наглашава Вања Воденичаревић.

Јунаци романа „Осма офанзива”, после победе, своје животе започињу далеко од завичаја, реке Уне и Грмеч планине у равници Војводине или у граду, међу високим зградама.

– Ћопићеви јунаци у овом роману су партизани, крајишници, првоборци, људи који су прошли седам непријатељских офанзива, а затим послати у непознате крајеве да започну нове животе. Управо та борба после борбе, мира, у туђем свету, са самим собом јесте осма офанзива. Будући да сам и сама деведесетих година прошлог века избегла од рата у Војводину, препознала сам у Ћопићевим ликовима и људе који су дошли после Другог светског рата као победници и нас, нове избеглице, који смо дошли јер смо били протерани. Разлика између тих искустава постоји, али је оно што је заједничко много дубље: жал за завичајем, бол због изгубљеног и трауме које рат оставља – констатује Вања Воденичаревић.

Радња ове „Осме офанзиве” смештена је у пролеће 1999. године, у једно војвођанско село. О томе ко су нови јунаци Бранка Ћопића и из које визуре ће их представити београдској публици, наша саговорница вели:

– То су исти јунаци из Ћопићевог романа. Људи који умеју да се веселе, да помогну и да праштају. Драгија и Рада су власници и домаћини кафане „Промаја”. Он бивши првоборац из Крајине, она домаћица из Војводине. Нису имали деце, али имају пуну кућу. Играју их Станко Богојевић и Александра Маливук. Поред Драгијиног пријатеља, првоборца, али и шверцера (и онда и сада), Миме Јероглавца, којег игра фантастични Радиша Вучковић, ту је и Пепо Бандић, Драгијин сестрић, млади студент ботанике, којег тумачи Лука Павловић. У њему је највише самог Ћопића: и дечака, и писца, и човека који све види, али никога не осуђује. Затим, Миланче (Михаило Ракочевић и Никола Миливојевић) избеглица из „Олује” и млади, талентовани кошаркаш, будући репрезентативац, симбол снаге и енергије нове генерације.

Стојан и Зита, брачни пар из мешовитог брака (Елдар Зубчевић и Беа Додер), такође живе у тој кући јер је Зита ћерка Радине покојне сестре.

Прича почиње, како каже, када се у кафани појаве Стојанови другари из детињства и војске: Ђеја, типичан Ћопићевски девојчурак, неодољива, снажна и храбра, млада ратна докторка, коју верно и осећајно игра Дејана Џинић, Драган (Јован Петровић), официр ЈНА, и Данило (Давид Пилиповић), официр ЈСО.

После рата и херојских подвига, за једног од њих још увек тиња прогон четничких банди, а за остале траје вечита борба са собом и жал за завичајем. У кафани „Промаја”, аустроугарској кући „на лакат”, са дивном баштом каквих „само у Војводини има”, живе и раде „два (не)помирљива света”: свет Крајишника и Војвођана. Неки су дошли после Другог светског рата као победници, неки су избегли из грађанског рата у Босни, а неки су ту провели читав живот...

– Као и увек када радим на овај начин, без унапред задатог драмског текста, највише инспирације добијам из самог процеса проба, из колективног рада и из глумаца који се несебично дају и отварају. Управо су кроз те пробе и сусрете почели да се обликују дијалози, судбине и односи који носе представу. Бавили смо се свим Ћопићевим делима, не само романом „Осма офанзива”. У представи се могу чути и стихови неких његових песама, као и прича о „Башти сљезове боје” и много мотива из дела „Орлови рано лете” и „Николетина Бурсаћ” – објашњава Вања Воденичаревић.

Колико су нам ове једноставне приче о једноставној љубави, животу, сунцу у људима и људској радости данас потребне, кратко одговара:

– То су једине потребне и важне приче за нас уметнике.