Правда за жртву

Риза Халими протестовао је због начина на који је полиција извела акцију хапшења групе припадника расформиране ОВК осумњичене за злочине почињене против неалбанаца и то је сасвим у складу с праксом која треба да влада у једном демократском друштву. Ако би се ствари посматрале само кроз ту призму, Србија је међу најдемократскијим друштвима у свету. Јер, у минулим годинама скоро да није било хапшења осумњичених за ратне злочине или неког „виђенијег” криминалца а да није било громогласних јавних протеста, макар „због начина” на који су људи лишени слободе.

Подсетимо се побуне „црвених беретки” која је претходила убиству премијера Зорана Ђинђића била је, између осталог, оправдавана „начином” на који је тадашњи полицијски врх хапсио оптужене за ратне злочине. Суђење групама оптуженим за злочине против Албанаца, као и за злочине против Бошњака у Босни и Херцеговини и хапшења оптужених пред Хашким трибуналом праћена су демонстрацијама и изливима незадовољства због прогањања „наших” људи.

Заштитници „лика и дела” хашких оптуженика о Милораду Луковићу Легији и његовим сарадницима не говоре као о људима правоснажно осуђеним за најтеже злочине, него као о херојима које ће „тек рећи истину” и који се спремају за неке нове обрачуне. Навијачи траже „правду” за Уроша. Гласови оних који траже правду за жртве чују се далеко ређе и далеко су тиши. Отуда је драгоцено да политичари акције полиције, која поступа по налозима тужилаштва, не мере својим тренутним политичким потребама и интересима, него општим интересом.

Халимијево иступање има једну посебно осетљиву и специфичну ноту – изриче га политички представник националне мањине с чијим се наоружаним групама пре мање од 10 година Србија гледала „преко нишана”. То налаже уздржаност већине и њених политичких представника, али се никако не сме догодити да се злочини које су починили припадници мањина мере другачијим аршинима него они које су починили припадници наоружаних формација већине. Злочин је злочин, нема оправдања, нема националну боју и не сме да се скрива иза права мањина.

А што се тиче начина, треба имати у виду да се успех полицијских акција хапшења оптужених за ратне злочине и најтежа кривична дела мери и степеном угрожености људских живота. Полиција с правом може да каже да је велики број људи ангажовала из најмање два разлога: требало је у истом тренутку ухапсити велики број оптужених за ратне злочине и обезбедити сигурност људи и имовине.

Упад полицајаца на неколико погрешних адреса јесте проблем, али је извесно да се такве ствари догађају у сличним акцијама у готово свим земљама. Лепо би било да смо, одмах након завршетка акције, чули полицијско извињење свима који су били изложени стресу, лепо би било да је неко од полицијских функционера посетио људе у чије се куће неоправдано упадало.