Pravda za žrtvu

Riza Halimi protestovao je zbog načina na koji je policija izvela akciju hapšenja grupe pripadnika rasformirane OVK osumnjičene za zločine počinjene protiv nealbanaca i to je sasvim u skladu s praksom koja treba da vlada u jednom demokratskom društvu. Ako bi se stvari posmatrale samo kroz tu prizmu, Srbija je među najdemokratskijim društvima u svetu. Jer, u minulim godinama skoro da nije bilo hapšenja osumnjičenih za ratne zločine ili nekog „viđenijeg” kriminalca a da nije bilo gromoglasnih javnih protesta, makar „zbog načina” na koji su ljudi lišeni slobode.

Podsetimo se pobune „crvenih beretki” koja je prethodila ubistvu premijera Zorana Đinđića bila je, između ostalog, opravdavana „načinom” na koji je tadašnji policijski vrh hapsio optužene za ratne zločine. Suđenje grupama optuženim za zločine protiv Albanaca, kao i za zločine protiv Bošnjaka u Bosni i Hercegovini i hapšenja optuženih pred Haškim tribunalom praćena su demonstracijama i izlivima nezadovoljstva zbog proganjanja „naših” ljudi.

Zaštitnici „lika i dela” haških optuženika o Miloradu Lukoviću Legiji i njegovim saradnicima ne govore kao o ljudima pravosnažno osuđenim za najteže zločine, nego kao o herojima koje će „tek reći istinu” i koji se spremaju za neke nove obračune. Navijači traže „pravdu” za Uroša. Glasovi onih koji traže pravdu za žrtve čuju se daleko ređe i daleko su tiši. Otuda je dragoceno da političari akcije policije, koja postupa po nalozima tužilaštva, ne mere svojim trenutnim političkim potrebama i interesima, nego opštim interesom.

Halimijevo istupanje ima jednu posebno osetljivu i specifičnu notu – izriče ga politički predstavnik nacionalne manjine s čijim se naoružanim grupama pre manje od 10 godina Srbija gledala „preko nišana”. To nalaže uzdržanost većine i njenih političkih predstavnika, ali se nikako ne sme dogoditi da se zločini koje su počinili pripadnici manjina mere drugačijim aršinima nego oni koje su počinili pripadnici naoružanih formacija većine. Zločin je zločin, nema opravdanja, nema nacionalnu boju i ne sme da se skriva iza prava manjina.

A što se tiče načina, treba imati u vidu da se uspeh policijskih akcija hapšenja optuženih za ratne zločine i najteža krivična dela meri i stepenom ugroženosti ljudskih života. Policija s pravom može da kaže da je veliki broj ljudi angažovala iz najmanje dva razloga: trebalo je u istom trenutku uhapsiti veliki broj optuženih za ratne zločine i obezbediti sigurnost ljudi i imovine.

Upad policajaca na nekoliko pogrešnih adresa jeste problem, ali je izvesno da se takve stvari događaju u sličnim akcijama u gotovo svim zemljama. Lepo bi bilo da smo, odmah nakon završetka akcije, čuli policijsko izvinjenje svima koji su bili izloženi stresu, lepo bi bilo da je neko od policijskih funkcionera posetio ljude u čije se kuće neopravdano upadalo.