Маестро са бројним талентима

Напустио нас је Младен Јагушт, у својој 101. години, један од наших најзначајнијих диригената. Kроз живот je носио још много талената, за које није било времена да заблистају. Млађи од Београдске филхармоније само годину дана, наступао је са њом више од 50 пута и био истински сведок бурних промена наших институција, друштвених токова, схватања, током свог дугог, плодног живота. Никада није губио радни, ни животни елан – деведесетих година прошлог века, када није могао да живи од музике, зарађивао је тако што је сликао и добро продавао своја дела. Размишљао је да студира сликарство, али је на крају победила музика, за коју је тврдио да је „откриће веће од сваке мудрости и филозофије”. Његова званична биографија је само један део онога што је доживео и осмислио својом креативношћу. Красила га је невероватна искреност и духовитост.

Младен Јагушт је рођен 10. децембра 1924. у Суњи, поред Сиска. Виолину је почео да учи у шестој, а клавир у осмој години живота, свирао је и хармонику. Студије је завршио 1949. на Музичкој академији у Загребу, у класи Фридриха Цауна. Као студент почео је да диригује Хором „Иван Горан Ковачић”, који је и основао, а по дипломирању је радио са Камерним хором Радио Загреба и као диригент загребачке опере.

Први велики успех постигао је у Београду још као студент 1948. године, када је добио две велике награде: једну за дириговање оркестром, а другу за дириговање хором! А у престоницу се и преселио 1957, где је радио као ораторијумски и симфонијски диригент. Био је и диригент хора и оркестра Уметничког ансамбла Дома ЈНА, као и шеф и уметнички руководилац Симфонијског оркестра Радио-телевизије Београд. У периоду од 1967. до 1970 био је шеф-диригент опере у Новом Саду, да би се поново вратио у Београд на место шефа-диригента Хора и Симфонијског оркестра Радио-телевизије Београд. На овом месту Јагушт се задржао све до одласка у пензију 1984. Маестро је у овом периоду дириговао и Београдском филхармонијом, оркестром београдске опере и Камерне опере „Мадленијанум”. Поред концертних активности радио је и као редовни професор Факултета музичке уметности у Београду и Новом Саду.

Са Хором и Симфонијским оркестром Радио-телевизије Београд, Јагушт је снимио на хиљаде минута музике, нарочито домаћих аутора, међу којима се издваја комплетан опус Стевана Мокрањца. На овим снимцима диригент је, по речима критике, „успео да оствари интерпретације ’Руковети’, ’Литургије’ и ’Опела’ у којима њихове апсолутне музичке вредности долазе до пуног изражаја.... и допринео је да она данас могу бити уврштена у врхунска дела светске музичке литературе”. Као диригент, Јагушт је снимио поред целокупног опуса Стевана Мокрањца и опус Љубице Марић. „Од 1956. до 1984. године извео сам све што је написано у Београду, чак и прва дела неких композитора”, говорио је. Посебно је био везан за Василија Мокрањца, чија је дела такође снимио, а композитор му је посветио своју Пету симфонију.

На репертоару Јагушта налази се више од 140 композиција из свих епоха, којима је он сваки пут успевао да удахне нови живот. Многи се сећају његове изјаве: „Збир најлепше распоређених нота је ипак само обично мртво слово на папиру, док то неко не одсвира или не отпева. А ако то учини, на недокучив начин, заслужује сва земаљска признања. То није као репродукција слике, већ при сваком извођењу, нови стваралачки чин.” А о омиљеним композиторима било је тешко говорити, али је ипак наводио:

– Обожавам све ауторе чија дела су савршена у форми и техници, а изражајна и искрена у емоцијама. Иако мислим да је Јохан Себастијан Бах татамата за све. Мени се посебно допада и Моцарт. Његова дела су савршена, истинита и искрена и у музици и у речима. Умро је у 36. години, па није стигао да заврши свој „Реквијум”, своју молитву, своје размишљање о смрти. Његова мисао је остала недоречена, као нека загонетка за следбенике.

Када су га новинари једном приликом упитали да ли се плаши смрти, диригент је одговорио:

– Не. Проживео сам садржајан живот, видео света, имао леп брак и радио посао који волим. А све то је веома важно. Зато би посао који се воли требало да се ради од срца, до краја, докле год се може. То увек доноси нове радости. Плашим се само дуготрајне болести и недостојне ситуације пред крај живота.

Имао је два животна става и често је истицао да је „први: не чиним другима оно што не желим да други учине мени. А други је: живим и дајем другима да живе...”

Маестро је деценијама стајао за диригентским пултом, постајући „синоним етичких норми професије, музичке ерудиције и извођачке перфекције”. Један од последњих његових наступа био је 24. децембра 2016. године са Хором и Симфонијским оркестром РТС-а, када је у својој 93. години дириговао Брамсов „Немачки реквијем”. Интерпретација овог остварења, према мишљењу бројних критичара, представља једно од највиших уметничких домета Младена Јагушта. А на сцени је том приликом наступала Јасмина Петровић Трумбеташ, маестров најдражи сопран, која сада, овим тужним поводом за наш лист каже:

– Младен Јагушт је оставио неизбрисив траг на нашој музичкој сцени и било ми је веома жао када сам чула да нас је напустио. Сва вокално-инструментална дела која сам отпевала била су у сарадњи са њим. Сећам се и опера као што су „Вештице из Салема” Роберта Ворда, „Фауста” Шарла Гуноа, „Хасанагинице” Растислава Камбасковића, када су нас на пробама потресне сцене доводиле до суза. Памтим разговоре са њим, његове савете кад сам била на прекретницама. Причао је са великим жаром о томе како је радио са музичарима и говорио је: „Мене новац не занима, ја живим за музику, за креирање те музике, емоције у тој музици.” Кад год сам радила са Јагуштом излазила сам на сцену потпуно растерећена, јер сам на пробама урадила све до танчина. Од текста, интонације, дикције и израза до интерпретације и динамике, свега онога што је потребно за извођење неког дела. Својим ставом и љубављу према музици умео је да нас подстакне да певамо боље. То сигурно мисле и друге моје колеге, као и Хор РТС-а. Мислим да су га они обожавали. Жао ми је што данас не постоје такви ентузијасти.

Бојан Суђић: Неуморни музички апостол

Поводом смрти Младена Јагушта, Бојан Суђић је рекао за наш лист да је он био „уметник немерљивог значаја за српску културу, те његов професор и ментор уз кога је годинама стасавао”.

– Био је неуморни музички апостол који је непомирљиво тежио уметничкој истини, израђујући сваки детаљ до перфекције. Музика је била његова религија и њоме је у потпуности испунио свој живот, надахњујући и формирајући на свом путу читаве генерације музичара, у које је снажно утискивао уметничке принципе у које је веровао. Значајно је подизао лествицу интерпретативног квалитета ансамбала са којима је сарађивао, понирући без остатка у суштину сваке композиције коју је радио. Презирао је површност, није се мирио са осредњим, чисто занатским приступом музици, тражећи од свих музичара непрестано боље, садржајније, разумљивије, осећајније, изражајније... трајно нас обавезујући да будемо достојни чувари музичког светог грала који је он чувао читавим својим бићем до последњег даха – рекао је Суђић и додао:

– Иза себе је оставио интерпретације за сва времена, огроман део српске музике је звучно записан искључиво са њим као диригентом.

Био ми је узор и тачка ослонца у најосетљивијем животном периоду и немам речи да довољно искажем своју захвалност. По уметницима који су на сличан начин, чак и у мањој мери, тако снажно допринели култури једног народа, као што је то учинио маестро Младен Јагушт, у многим местима у свету се називају улице и тргови. Ништа мање не заслужује ни маестро Јагушт, за све што је нашој култури дао. Нека му је вечна слава и хвала.