„Вазални суд” БиХ

Апелационо веће антидејтонски и противуставно успостављеног Суда БиХ потврдило је раније донету политичку пресуду према којој је председник Републике Српске Милорад Додик осуђен да је извршио кривично дело непоштовање одлуке Високог представника, за које му је прописана казна од годину дана затвора и шест година забране обављања јавних функција.

Оваква пресуда представља до сада најозбиљнији удар на последејтонску Босну и Херцеговину јер је Суд БиХ у потпуности игнорисао право и ставивши се у службу политике. Наиме, председник Додик је осуђен за кривично дело које није донео законодавни орган БиХ (како то иначе функционише у демократским државама), већ је наметнуо тзв. високи представник, који према анексу 10 Дејтонског споразума нема надлежности да то учини, и који притом и није високи представник јер, опет, није изабран у складу са анексом 10 Дејтона, који недвосмислено предвиђа процедуру његовог избора. Другим речима, тзв. Суд БиХ је у потпуности занемарио чињенице ставивши се у „вазални положај” према органима политичких власти у Сарајеву, али и представницима једног дела међународне заједнице који су „бранили” неуставни и антидејтонски положај тзв. високог представника и његове канцеларије. Тако смо из „његове кухиње” уместо „права” добили „неправо”, уместо „пресуде” „политички памфлет”. Домашај пресуде директно је усмерен против Дејтонског мировног споразума и Устава Босне и Херцеговине јер се њоме подрива уставна позиција легитимно и легално изабраног председника Републике Српске, који је уставна и дејтонска категорија од стране нелегитимног и нелегалног Суда БиХ (и тзв. високог представника). Њене последице могу ићи дубоко и трајно, како по унутрашње односе у Босни и Херцеговини, тако и по целокупну архитектуру Дејтонског мировног споразума. Уставноправни поредак, утемељен у Дејтону, заснива се на изричитој подели надлежности између два ентитета и заједничких институција, као и на равноправности три конститутивна народа. Пресуда којом се кривично гони председник РС за наводно „непоштовање одлуке” неуставног и нелегитимног лица – које себе назива високим представником – представља директно нарушавање те равнотеже и отвара врата опасном преседану: да се одлуке политичких органа Републике Српске криминализују уколико нису у складу са интересима политичког Сарајева или делова међународне заједнице.

Напослетку, легитимне институције Републике Српске на овакву пресуду морају да одговоре одговорно, али чврсто, штитећи своју уставну позицију свим расположивим демократским и правним средствима. Не ради се овде само о једном човеку – овде се суди институцији председника Републике Српске, народу који га је изабрао, па и самом Дејтонском споразуму. Одбрана правног поретка Републике Српске у овом тренутку представља и одбрану БиХ.

*Асистент на Правном факултету Универзитета у Београду