Ћутање као брука

Недавно су се чак и два министра придружила акцији „Политике” против укидања „Просветине” књижаре „Геца Кон” у Кнез-Михаиловој улици у Београду, због чега су неки помислили да власт заиста држи до српске културе и до њених вредности, каква је несумњиво и књижара с Коновим именом.

Било би добро да је заиста тако, али многи примери, па и они који већ одавно сасушени чаме у неком транзиционом хербаријуму, сведоче управо супротно. Као да је култура џак у некој боксерској вежбаоници, у који немилице ударају свакојаки грабежљивци, придошлице с крајње маргине, све до оних који су набилдовани имплантима мистериозно стеченог богатства. Из тог разлога и акције какву је покренула „Политика”, у борби за очување „Просвете” и књижаре ,,Геца Кон”, упркос подршци која долази из јавности, из поља културе па и од представника власти, више су симболичке нарави. Оне су, првенствено, опомена и позив критичкој јавности да дигне свој глас у случајевима девастације, чак варварског уништавања културне традиције и њених вредности и трагова, мукотрпно обликованих у ранијим временима.

Преко пута „Београђанке” нема више књижаре „Павле Бихали”, једне од најлепших и најстаријих у граду, назване тако по оснивачу часописа „Нова литература” и издавачког предузећа Нолит. У години јубилеја, ретког у овдашњој култури и књижевним пословима, уместо патинираних полица испуњених књигама, у ранију књижару „Павле Бихали” инсталиран је бљештави ентеријер неке продавнице. У некаквој будућој археологији културе можда ће ћутање преовлађујућег дела јавности бити оцењено као далеко већа брука неголи чињеница да је у транзиционом налету једна књижара претворена у фенси радњу. Биће то доказ о атрофираном рефлексу критичке јавности, о некој врсти дубоке анестезије под којом се она налази, за разлику од непрекидно будних јуришника ситног, крупног и најкрупнијег бизниса.