Ćutanje kao bruka

Nedavno su se čak i dva ministra pridružila akciji „Politike” protiv ukidanja „Prosvetine” knjižare „Geca Kon” u Knez-Mihailovoj ulici u Beogradu, zbog čega su neki pomislili da vlast zaista drži do srpske kulture i do njenih vrednosti, kakva je nesumnjivo i knjižara s Konovim imenom.

Bilo bi dobro da je zaista tako, ali mnogi primeri, pa i oni koji već odavno sasušeni čame u nekom tranzicionom herbarijumu, svedoče upravo suprotno. Kao da je kultura džak u nekoj bokserskoj vežbaonici, u koji nemilice udaraju svakojaki grabežljivci, pridošlice s krajnje margine, sve do onih koji su nabildovani implantima misteriozno stečenog bogatstva. Iz tog razloga i akcije kakvu je pokrenula „Politika”, u borbi za očuvanje „Prosvete” i knjižare ,,Geca Kon”, uprkos podršci koja dolazi iz javnosti, iz polja kulture pa i od predstavnika vlasti, više su simboličke naravi. One su, prvenstveno, opomena i poziv kritičkoj javnosti da digne svoj glas u slučajevima devastacije, čak varvarskog uništavanja kulturne tradicije i njenih vrednosti i tragova, mukotrpno oblikovanih u ranijim vremenima.

Preko puta „Beograđanke” nema više knjižare „Pavle Bihali”, jedne od najlepših i najstarijih u gradu, nazvane tako po osnivaču časopisa „Nova literatura” i izdavačkog preduzeća Nolit. U godini jubileja, retkog u ovdašnjoj kulturi i književnim poslovima, umesto patiniranih polica ispunjenih knjigama, u raniju knjižaru „Pavle Bihali” instaliran je blještavi enterijer neke prodavnice. U nekakvoj budućoj arheologiji kulture možda će ćutanje preovlađujućeg dela javnosti biti ocenjeno kao daleko veća bruka negoli činjenica da je u tranzicionom naletu jedna knjižara pretvorena u fensi radnju. Biće to dokaz o atrofiranom refleksu kritičke javnosti, o nekoj vrsti duboke anestezije pod kojom se ona nalazi, za razliku od neprekidno budnih jurišnika sitnog, krupnog i najkrupnijeg biznisa.