Виртуелна поетика

Специјално за „Политику”

Париз – Изложба Ане Кнежевић у Српском културном центру у Паризу отворена је 7. јуна ове године и због изузетне посете – која је кулминирала током велике манифестације „Беле ноћи”, са више од хиљаду посетилаца – два пута је продужавана.

Српски културни центар је овом изложбом, реализованом у организацији Музеја савремене уметности у Београду и под покровитељством Министарства културе Републике Србије, добио нову, до сада невиђену димензију виртуелног, осмишљену видео-пројекцијама и инсталацијом од ласерске плаве светлости.

У тами велике сале Културног центра на првом спрату приказани су видео-радови. У видеу „Магнетна река” Ана Кнежевић објашњава свој филозофски и естетски принцип стварања простора који назива „геометријом празнине”, што је иначе и назив изложбе.

Амбијентална светлосна инсталација, смештена у подруму КЦС-a, заправо је у средишту изложбе и она отвара простор ван језика. Виртуелна конструкција којом се овде бави уметница је компоновање од видљивог и невидљивог. Она поетично гради јединствен склоп простора од светлости и звука, и ласерске светлости, у коме посматрач у виртуелном дотиче губитак значења просторних планова.

Појам „ничега”, празнине, ретко је тема у ликовној естетици, јер је уметнoст у класичном смислу рађање материје светлости, пулсација између рађања и умирања. У виртуелним просторима Ане Кнежевић равни се губе у осећању ванвременских сфера и простора „ничега”. Светлост материјализује празнину, која постаје сензација којом се мења перцепција самога себе. Нематеријални, неопипљиви сводови од ласерских линија и снопова светлости одају утисак бесконачног, космичког, мистичног.

То је гравитација у којој се крећемо без сећања на прошлост, лична искуства. Ходамо као да ћемо се поново родити из додира са празнином. Питање шта је „празнина” никад није било толико актуелно и у науци, и у филозофији. Посебно је важно откриће да васељена, космос, није „празан простор”, већ да садржи материју и антиматерију.

Тешко је дати одговор на питање шта је „ништа”. Демокрит је први одредио постојање „ничега и празнине”. По његовом филозофском опису, „празнина” је негација, почетак сумње у постојање. Ниче поставља питање „бића и небића”.

Концепција свих виртуелних радова Ане Кнежевић садржи метафизичку димензију. Магични простори од музике и светлости приближавају нас празнини иако не знамо ништа о њој.

Ана Кнежевић (1976) интердисциплинарна је уметница која ствара светлосне и звучне инсталације, цртеже и ВР радове. Једна је од првих ауторки у Србији која је увела истраживачки приступ ВР уметности и светлосно-просторним инсталацијама. Добитница је стипендије „Culture Hub” (Њујорк, 2018), награде „Полок–Краснер” (2017), стипендије „Артс линк” (2012) и националне награде за цртеж Фондације „Владимир Величковић” (2009). Самостално је излагала у Београду, Њујорку, Бостону и Паризу.