Вратимо уметност у васпитање и образовање

Обра­зо­ва­ње све не­у­спе­шни­је па­ри­ра све бр­жим про­ме­на­ма све­та око нас. Чи­ни се да је чо­век већ при­стао на по­раз у од­но­су на ве­штач­ку ин­те­ли­ген­ци­ју, ко­ја се раз­ви­ја ге­о­ме­триј­ском про­гре­си­јом, ду­пли­ра сва­ких не­ко­ли­ко го­ди­на, а људ­ска ин­те­ли­ген­ци­ја опа­ла је за пет про­це­на­та у по­след­њих не­ко­ли­ко де­це­ни­ја. Бит­ка с бу­дућ­но­шћу као да је уна­пред из­гу­бље­на, а гу­би­мо из ви­да сво­ју нај­ве­ћу ин­те­лек­ту­ал­ну шан­су, умет­нич­ко ин­ту­и­тив­но ис­ку­ство ко­је је у осно­ви и до­ве­ло до про­гре­са чо­ве­ка.

По­ја­ва да­ро­ви­то­сти је ми­сте­ри­о­зна, али пло­до­ви умет­нич­ке да­ро­ви­то­сти та­ко­ђе де­лу­ју ми­сте­ри­о­зно. Не­кад су умет­ност на­зи­ва­ли кул­тур­ном над­град­њом или ква­ли­фи­ка­ци­јом аро­гант­не су­је­те, да би ње­на функ­ци­ја уна­пре­ђи­ва­ња и по­пра­вља­ња људ­ског ума би­ла пре­ва­зи­ђе­на. Ево­лу­ци­ја су­ви­ше ду­го тра­је и не­пред­ви­дљи­ва је, па је не­ко чу­до на­шло на­чин да у ге­не­ра­ци­је убр­за ства­ра­лач­ку ево­лу­ци­ју умет­но­шћу. Љу­де као „чу­де­сне му­та­ци­је” или на­да­ре­не на не­ки на­чин да­ру­је са­ма ево­лу­ци­ја, али са­мо они да­ро­ви­ти и те на­да­ре­но­сти усва­ја­ју обра­зац код кре­а­тив­ног ми­шље­ња.

Као да је умет­ност квант­ни ком­пју­тер ко­ји ла­ко над­ма­шу­је обра­зов­не љу­де и оста­ле раз­о­ру­жа­не и хен­ди­ке­пи­ра­не соп­стве­ним умом. При­том се тре­ба под­се­ти­ти да и пе­да­го­шке на­у­ке с ви­со­ким обра­зов­ним до­ме­ти­ма су­штин­ски за­о­ста­ју за обра­сцем пре­но­ше­ња зна­ња и спо­соб­но­сти ко­је од­у­век по­сти­жу мно­ге вр­сте умет­но­сти. За мно­ге је умет­ност са­мо игра, а у су­шти­ни она је мно­го ви­ше од то­га, по­кре­тач и услов оп­стан­ка чо­ве­ка.

Чо­век је де­фи­ни­тив­но де­гра­ди­ран упра­во у до­ба успо­на ди­ги­тал­них тех­но­ло­ги­ја (Ерих Фром), сум­њи­во ефи­ка­сног про­гра­ми­ра­ња, и све­та у ко­јем ин­фор­ма­тич­ка ра­ди­о­ак­тив­ност гу­та на­ше вре­ме и стр­пље­ње. До­вољ­но је са­мо не­ко­ли­ко де­се­ти­на се­кун­ди да се кли­по­ви ди­ги­тал­не са­мо­пер­цеп­ци­је и са­мо­ре­флек­си­је ис­ку­ства пе­сме, сли­ке, му­зи­ке за­ме­не вар­љи­вим уно­сом ин­фор­ма­ци­ја, што хе­миј­ски и би­о­ло­шки пот­пу­но оне­мо­гу­ћа­ва про­цес осе­ћа­ња и кон­тем­пла­ци­је.

Шта је јед­но људ­ско осе­ћа­ње? По­вра­так умет­но­сти у обра­зо­ва­ње мно­ги­ма зву­чи ро­ман­ти­чар­ски и на­ив­но, али иако по­сто­је ми­ли­о­ни сту­ди­ја о умет­но­сти, ни­јед­на ни­је осве­тли­ла ми­сте­ри­ју ње­ног на­стан­ка и деј­ства.

Пра­во умет­нич­ко де­ло је у су­шти­ни ал­го­ри­там – код ко­ји се де­ко­ди­ра са­мо умом чо­ве­ка, при че­му про­цес де­ко­ди­ра­ња ме­ња, по­бољ­ша­ва и уса­вр­ша­ва оно­га ко­ји га де­ко­ди­ра. Са­мо раз­во­јем мо­дер­не умет­но­сти у пост­мо­дер­ну и да­нас мо­дер­ни­зам на­ста­ја­ло је све ви­ше про­грам­ских мо­де­ла ко­ји су во­ди­ли ка не­стан­ку кон­так­та умет­ни­ка и пу­бли­ке.

Умет­ност ра­ди умет­но­сти је лу­ка­ва под­ва­ла оних ко­ји су окру­же­ни успе­шни­ма, а са­ми оста­ју раз­о­ру­жа­ни три­ви­јал­ним су­ро­га­ти­ма умет­но­сти. Пра­ва умет­ност има ге­не­рич­ку функ­ци­ју и фор­му ко­ју су те­о­ре­ти­ча­ри умет­но­сти ско­ла­стич­ким во­ка­бу­ла­ром ам­пу­ти­ра­ли и од­ре­кли се ње­не етич­ке су­шти­не и функ­ци­је.

Све би ово би­ла ака­дем­ска пи­та­ња да си­ту­а­ци­ја ни­је не­у­по­ре­ди­во озбиљ­ни­ја: на­про­сто не­ма­мо чи­ме да па­ри­ра­мо ди­ги­тал­ној кон­ку­рен­ци­ји, а има­мо свој квант­ни ком­пју­тер – умет­ност ко­ју смо по­вр­шно упо­зна­ли, об­ја­сни­ли и од­ре­кли је се.

По­вра­так пра­вих умет­но­сти, де­сет ми­ну­та чи­та­ња по­е­зи­је, по­сма­тра­ња се­бе, ко је и шта је, до­во­ди до то­га да чо­век бу­де ху­ма­ни­ји, да по­но­во от­кри­ва сво­ју ду­хов­ност и пси­хо­ло­шку моћ, а не да по­ста­је све ви­ше упла­шен, упо­тре­бљив, по­слу­шан и пред­ви­див.

То­ми­слав Су­хец­ки