Графит

Пре тачно десет година, шетајући београдским улицама, угледала сам графит исписан на зиду поште у центру града, у Васиној улици: „Нико није невин, свако заслужује да умре!”. Пре десетак дана, пролазила сам слабашно осветљеним улицама запостављених градова Србије и у једном од њих угледала исти графит.

Колико је потребно животног разочарања да би се у човеку створио тако негативан порив и толико сумње у људе? Шта је то што је изазвало такав рушилачки урлик? Да ли је тај деструктиван став последица трагичног искуства, издаје, осећаја изневерености, усамљености, немоћи, губитка смисла и вере у сам живот? Колико је дуго одлаган закључак тог човека пре него што је одлучио да га саопшти свима? Да ли је последица тренутног помрачења свести, импулсивне реакције или дуготрајног врења у гротлу његове душе?

Да ли став „нико није невин” значи да сви који ћуте и трпе постају саучесници оних који су криви? Да ли и они који дижу свој глас против неправде и неравноправности, али временом поклекну или одустану пред силином агресивних, постају заправо њихови помоћници?

Сви ћемо једног дана напустити овај свет, али став аутора графита да „свако заслужује да умре” не говори о неминовној коначности која нам је додељена од створитеља, већ о окончању које људска бића заслужују својим (не)делима.

Много је гнева и огорчености у поменутом графиту, али можда и потребе да се што више људи повуче за собом у вртлог деструкције. Пронашла сам податак да људска историја бележи више од 14.500 ратова, као и то да је само десетак генерација живело у непрекидном миру. Како душа у оковима уопште може да буде племенита и чини конструктивна дела?

Да ли је моћ рушења јача од моћи градитељства? Владимир Мајаковски је написао: „У овом животу није тешко мрети, изградити живот далеко је теже”. Истина је да деструкција има за савезника смрт, али уколико људи, упркос свему, снажно верују у добро, онда верују и у виши смисао сопственог постојања и у чудесну надградњу живота која нам је на тај начин подарена.

Изградити нешто добро и истрајати у томе упркос препрекама најлепши је дар од човека не само другима и себи већ и самом животу. Препрека има много и понекад се чине непремостивим. Премало је подршке, премало правих прилика, али након језе коју сам осетила читајући графит „Нико није невин, свако заслужује да умре!”, помислила сам на оне чији ми пример увек изнова даје снагу да се борим и да не одустанем.

При манастиру Света Петка код Параћина, у селу Извор, налази се дом-конак са деведесет три женске особе са најтежим облицима инвалидитета, менталне ометености и психичких поремећаја. Оне ће у конаку провести цео свој животни век, а о њима брину и бринуће монахиње.

Колико знам, у Србији постоје манастири који су пружили и пружају помоћ онима који су имали проблема са наркотицима, алкохолизмом или криминалом. То је драгоцена помоћ и подршка људима који нису успели да се одупру слабостима и проблемима и „спас” потражили на погрешној страни. Враћање таквих људи на прави пут мукотрпан је и дугорочан процес и за свако поштовање су они који су посветили свој живот спасавању живота посрнулих.

Има и појединаца, стручњака, фондација, организација и удружења, много је оних који се на достојанствен начин боре с недаћама и који оповргавају тезу исписану на зиду, али изречени став треба да наведе оне који су преузели одговорност да воде, бирају пут, начин и средство, да се озбиљно запитају шта је узрок таквом осећању, шта су могуће последице, шта треба учинити да се оне спрече и шта су и колико учинили да до тога не дође.

Јер, не заборавимо, Џон Дон је написао:„И зато никад не питај коме звоно звони; Теби звони”.