Од римских каравана до рафтинга

Крупа на Врбасу – Овај градић се сместио тамо где речица Крупа хита у загрљај Врбасу, на месту где су „немирне воде, некада давно, испирале и ишчешљавале сукно у ваљарицама хаџи Абидаге Ђумишлића”. Омања варош, двадесетак километара далеко од Бањалуке, помиње се још од времена римског царства када је овде, уз каравански пут што је из Далмације водио у унутрашњост, подигнута богомоља и то на месту гдје се данас налази манастирска црква Светог пророка Илије. Недалеко је и камена плоча са звездом, месецом и крстом који су на њој уклесани. Књиге пишу да се, некада за збора о Илињу „око цркве у Крупи сабирао народ у таквој множини да се на једној њиви, за гозбу, клало и по седамдесет волова”.

Некадашњи прота Вид Ковачевић вели како му је „неки Илија Видојевић причао да је чуо од старијих људи како су манастир подигли отац и син”. Оцу имена није упамтио, али син му се звао Симеун. Због тога се може тврдити да је „манастир Крупа био задужбина првог српског краља Стевана Немање међу калуђерима названог Симеун”.

Када су давних година калуђери у нашој Крупи били у опасности, побегли су у Далмацију. У новом крају подигли су опет манастирско здање које их је подсећало на на оно које су оставили уз обале Крупе. И данас постоји манастир на Зрмањи код Жегара са истим именом који потврђује причу о калуђерима крупског манастира.

У тој Крупи на Врбасу варошици под Грбен градом, старим око деветсто година, уз Стрикину пећину која се увукла у камен – љутац, понад чак четири извора Крупе, а подно Мањаче и Чемернице, данас је пуно прича.

(/slika2)– Када су пробијали трасу пута кроз кањон, инжењери који су дошли чак из Беча пловили су Врбасом јер друкчије нису могли прићи. Траса којом је требало да иде цеста морала је проћи кроз камените гребене. Пут се није могао правити све док Аустријанци нису пристали да за грам камена плате грам злата онима који су цесту прокопавали. Друкчије се и није могао пробити пут који је и данас једна од најпрометнијих саобраћајница у Републици Српској, прича Драгутин Пејић. А потом помиње оца Марка.

– Био је сеоски кнез и богат човек. Имао је осамнаест говеда и осам коња. И једину кућу у Крупи која је била покривена црепом. Али... неком је сметао. Посебно људима који су бистрили политику у Бањалуци. Два Србина и један Муслиман, 1941. године, бацили су га у јаму безданку на Мањачи. На исти начин скончавали су и многи други Крупљани, прича Драгутин

У Крупи је после оног рата била телефонска централа исто кад и Ераков млин који је, већ четрдесет и пете, производио струју за село... А данас и после свега, Крупа је, поред осталог, постала и центар ликовног стваралаштва. У протеклих петнаест друговања кроз ликовну колонију је прошло више стотина стваралаца из педесетак земаља света.

Уз раме ликовњацима су и рокери који су се у Крупи на Врбасу, тамо где мања грли већу реку, на ушћу Крупе у Врбас, почели окупљати пре неколико година. Данас је то прави Еx yu рок – фестивал коме у походе хрле млади из многих европских земаља.

Крупа на Врбасу је варош у којој данас нема незапослених. Насеобина у којој је седиште добростојећих и изузетно успешних фирми. Оне су препородиле Крупу и крај који је уз њих, али тек пре седам-осам година, кренуо крупним корацима напред.

(/slika3)У Крупи на Врбасу данас ради воденица Ђорђа Станојчића који је, пошто је остао без посла, поново покренуо млинско камење да би млео оно што рађа у плодној крупској земљи... Жељко Видовић и брат му Мишо у својим фармама држе коке носиље... Душко Станојчић окренуо се резбарењу и уметнинама од дрвета... Небојша Чивчић држи фарму свиња... Надалеко је познат и рибњак Горана Видовића... У Крупи на Врбасу, и то у само једном месецу, је и петнаестак хиљада гостију, верника и туриста који овде долазе да обиђу манастирско здање и Стрикину пећину и цркву брвнару у Товиловићима и рафтинг стазу на којој ће се одржати предстојеће светско првенство...