Томас Ман о Марсељском атентату

ИЗ ДНЕВНИКА

Десети октобар 1934.

У среду десетог октобра 1934, дан након атентата на југословенског краља у Марсељу, Томас Ман у швајцарском је егзилу, у Лугану. Цело јутро, као и претходних дана, радио је на свом великом роману, тетралогији – Јосиф и његова браћа. Нешто око једанаест часова пре подне – записаће у своме дневнику (Томас Ман, Дневници 1933–1934, Матица српска, Нови Сад, 1980, превод Томислава Бекића, приредио Петер де Менделсон) – посетио га је „земљак” – др Фишер, исцрпно му преносећи актуелно стање у домовини под влашћу националсоцијалиста: из иностранства се активно делује против Хитлера – мислећи на бројне немачке егзилске групе, али осећа се и међу немачким емигрантима и међу свим Хитлеровим противницима у Европи једно: револтираност спрам Енглеске, која због своје „безобзирне пословности” не ради „довољно” на рушењу Хитлера споља и помагању отпора режиму унутар Немачке. Ман у свом дневнику бележи даље утиске свог госта: највећу наду за отпор унутар Немачке представља антихитлеровски генерал Фон Фрич, а „наводно”, према свежим вестима, и генерал Вернер фон Бломберг дистанцирао се од Хитлера због све већег ратнохушкачког става нацистичке партије: „Војска не жели рат са Француском. Озбиљно се рачуна са инцидентима у Француској поводом референдума у вези са Сарском облашћу.” Ман бележи мишљење западних савезника: „Атентати на Хитлера, Геринга и Гебелса не би били пожељни пошто претходно стварно мора да буде сагледана и превладана велика заблуда [националсоцијализма у немачком народу].” Фишер преноси Ману да исто мисле и немачки комунисти: без стварног отрежњења немачког народа Хитлерова смрт атентатом била би само нови замајац целокупној националсоцијалистичкој хистерији. Манов гост говори како не верује да би било какав устанак, па и комунистички, против Хитлера у овом тренутку успео. Ман бележи: „У човечанским размерама одсудна ствар је рушење тих бестидника [националсоцијалиста].” А затим Ман у свој дневник исписује, поводом нових вести из Француске: „На самом почетку разговора прекинула нас је К. (Катарина, супруга Т. Мана, прим. аут.), која је, пошто је телефоном разговарала са Ериком (ћерка Т. Мана), дојурила с вешћу о убиству Бартуа и краља Србије [Југославије] у Марсељу. Запрепашћење. Берлинско министарство спољних послова је одмах пожурило да изрази своје саучешће [Југославији]. Па, од Долфусове смрти могли су да имају више користи.”

Ман као антихитлеровац јасно иницира да је атентат једино организовала Немачка, а овај дневнички октобарски дан завршава следећим редовима: „[...] Задржали смо Фишера на ручку и затим смо с њим на сунцем обасјаној тераси пили кафу. [...] Обавио сам нешто кореспонденције. Навече сам са задовољством довршио читање Шикелеовог есеја.”

Осамнаести октобар 1934.

У четвртак, осамнаестог октобра, на дан сахране убијеног краља Александра Првог Карађорђевића, Томас Ман налази се у Киснахту, северозападном швајцарском градићу, те након доручка у кревету и читања штампе у свом дневнику записаће:

„Џелат и убица Геринг, генерал, иде као Хитлеров заступник на сахрану убијеног Александра. Хоће ли се то схватити као дрски изазов уљудности, што у ствари и јесте? Трагови злочина воде у Мађарску – а одавде није далеко. После чаја ишао са К. у биоскоп ’Скала’, где су у оквиру недељног журнала приказане сцене атентата у Марсељу, које сам посматрао са престрављеношћу и мучнином. Просто је невероватно како су жртве биле необезбеђене.”

На крају, Ман ће у свом дневнику убележити још једну опаску, поводом Мусолинијевог говора у Милану који је такође гледао тог дана на платну биоскопа „Скала” заједно са својом супругом: „Физиономија ни у ком случају није несимпатична и у поређењу са комичном фацом оног другог [Хитлера] делује полубожански. Хладна и занатска техника народног говорника је тако очигледна (он се сам смеје када се на дат завршени гест проломи аплауз) да је напросто чудно да масе то саме не виде. Њихова дивља чежња за ’јаким’ вођом. Оне вичу: ’Duce! Duce!’”

Манови су дефинитивно напустили Немачку 1933. године – „без плана и жеље”, од тада су се налазили у Швајцарској, а у другој половини тридесетих стићи ће у Сједињене Државе, да би се након рата, 1952, поновно настанили у Швајцарској, у којој ће Томас Ман и умрети 1955. Ман је за све време свог егзила активно писао и радио против Хитлеровог режима, а о стању у Немачкој информисао се редовно и свестрано: читањем швајцарске, немачке и иностране штампе, писменом преписком са својим познаницима и пријатељима осталим у Немачкој те са бројним познаницима и емисарима који су га посећивали све до одласка у САД 1938. У Мановим егзилским дневницима који су објављени, по његовој жељи, „двадесет година након смрти”, има – како је писац сам својеручно написао – „врло мало литерарне вредности”. То су понајвише бележнице Манових свакодневних уобичајених активности, редовне „хронике” његових дана у егзилу. Насупрот само „информативном” и неуметничком прозном тону ових дневника, у њима има веома много сведочанстава Манових политичких ставова и погледа на разне политичке и друштвене збиље у Европи тога доба, тако да су ови дневници не само вредна хроника великог писца и његове свакодневне егзилантске рутине – већ и важна историјска грађа и политичка публицистика и сигурно – једно големо завештање политичких погледа Томаса Мана.

У Мађарској се од 1931. налазио усташки камп за обуку „Јанковац” – био је један од логора широм Италије и Мађарске који су успоставили хрватски ултранационалисти за упаде и борбу против тадашње југословенске државе… Чињеница да Ман у свом дневнику помиње Мађарску и овај логор већ после неколико дана од убиства краља Југославије говори о веома високом прагу обавештености тадашње европске и југословенске јавности о тачним догађајима, јасној позадини и виновницима атентата;

Мусолинијев говор који Ман помиње одржан је у Милану 11. октобра током Мусолинијеве тродневне посете овом граду, у говору је италијански диктатор, између осталог, позвао италијански народ на ноге због трајне „опасности” која вреба иза Јадрана – из Југославије, а истовремено је истакао одличне односе италијанске државе са Швајцарском и Аустријом. Такође, Мусолини је у овом говору изрекао: „Уколико је прошли век био век капиталистичке моћи, овај век ће бити век моћи и славе рада.”