Моја камена пустиња

Рано јутро, негде око 5:30 кад зазвони први будилник (или боље речено аларм на телефону), почињем да се лагано будим из безсаног спавања, јер сам заборавио шта је сањати, а додуше и сањарити… Чекам да се моје птице, које су углавном тамо у башти скоро целе године, огласе и да почну да ми сметају, тако да немам избора него да устанем. Буде ме арапске птице, које мењају једне друге у мом дворишту, тамо је пар птица које долазе из Либана, или барем смо то тако закључили комшија и ја, и једно јато које су локални становници а не долазе кад су “Либанци” тамо. Понекад помислим како моје двориште у правом смислу одсликава регион где живим…. Блиски Исток.

Волим ја Блиски Исток, или барем свој Јордан, кажем „свој“, јер се осећам као код куће и више него што би требало, а обећао сам себи да ће ово све бити само на брзину док се нешто не заради, па кад одем да никад ни не помислим на нешто што би ме вукло да се вратим којим случајем…. Али ето, пролази четврта година а ја никако да одем одавде… Још кад добијем понуду почињем да набрајам све што овде имам, само да бих добио негативан одговор….

А у Јордан сам доспео без нарочитог разлога, радио сам у Кувајту, и не бих ни Кувајт тако напустио да нисам прекинуо везу дугу неколико година која више у том окружењу није функционисала....Као што сам поменуо на почетку, план који сам имао је био перфектан. Радим годину-две, зарадим нешто, и онда се вратим кући, таман са толико да се не каже да немам ништа у банци, јер друго ми и није фалило… Али, прође година и миц по миц ево ме у Јордану..(/slika2)А Јордан, како за кога, а мени некако прирастао за срце, да ли због климе, неких људи, или белог града Амана, али ипак прирастао. А одлазак кући се некако одуговлачи, још дан, недеља, месец… и никако да уђем у тај авион и одем једном заувек… ма никако не иде. А сад осим оних пара, због којих се сви углавном и селимо, а после кажемо да то „није разлог“, држи ме и све остало због чега е баш нећу, бар не још овог месеца, да одем… А шта је то друго? Кад би постојала вага, или кантар па да поређам са обе стране, не знам шта би превагнуло, да ли повремени осећај самоће, и осећај да си странац, или светли моменти кад дишем пуним плућима и обожавам ову камениту пустињу. Шта све спада у тај позитиван и негативан товар питам се… Пуно тога.

Да не звучим као неки психо мазохиста, али можда је и још неко од вас иамо осећај кад просто пожелиш да те неко онако сочно „по нашки“ опсује, па ти дође мило. Ја у тим моментима подигнем телефон, (а није ни чудо што плаћам толико), па назовем неког кога знам чисто да ме онако другарски опсује… Додуше, понекад је то и моја мама, која то онако инетелектуално зна да каже у шали.

У овом граду не знам или не познајем никог “оригинално нашег” осим неколико госпођи које су се удале за Јорданце и неких људи из Босне који су остали после избеглиштва, јер су овде примали избеглице ис Босне за време оних силних ратова. А то што их нема наших, можда то и није лоше : ) нема ко ни да ме оговара!

Јордан је лепа земља, или се барем мени допала још од првог дана. Има ресторана и барова који су слични нашим, продавница које су исто сличне, људи који доста наличе на наше… Ваљда су нам Турци то и донели, јер сваки “турцизам” који знам са Балкана, је овде испао да је “арапизам”. Али да не досадим објасшавањем. Ето, година по годину ја још овде, а и како не бих, стекао сам пријатеље које ћу надам се имати за цео живот, а и лако ми је мешати се са људима овде. Како ми је мој друг, по потеклу бедуин, рекао „стопио си се са околином“.(/slika3)Додуше неки када чују моје презиме мисле да сам Рус, Рус који је окренуо заставу наопачке (због налепнице коју имам на колима) ... не знајући да је Милош Обреновић (онако узгред да кажем) то смислио јер су му Руси дали више оружја ... или како оно беше у оној тв серији....Наравно, овде се још увек провлачим кад кажем да сам из Југославије и поменем Тита...кажу да се стари швалер одлично дружио са њиховим главним који је имао исте афинитете....

Клима је овде, барем за мене перфектна, осим хладних месеци кад падне снег или киша, али то је прича за себе. Већ је захладило, 18 степени, пала киша јутрос, а браћа Јорданци и не умеју да возе по мокрим путевима па упале сва светла и мигавце, чисто да објаве да су на путу, и возе 40 на сат, општа паника!

Запричах се ја, али мислим да ми је за први пут доста писања… обећах неком да ћу послати текст који сам почео одавно, а никад га нисам послао, а и време је и морам да идем кући… морам да одбацим госте из Дубаија до хотела, па да покупим намирнице. За неколико сати ће почети и моја омиљена серија на РТС-у…

А што се тиче оних птица са почетка приче, слични смо јер сам и ја овде „долетео“ послом, а посла преко главе, барем у индустрији којој припадам, па није ни чудо што се увек нађем у комшилуку где се нешто дешава…Ко зна где ћу бити следеће сезоне, ако се не одрекнем свега и останем овде. Поздрав свима!