Moja kamena pustinja

Rano jutro, negde oko 5:30 kad zazvoni prvi budilnik (ili bolje rečeno alarm na telefonu), počinjem da se lagano budim iz bezsanog spavanja, jer sam zaboravio šta je sanjati, a doduše i sanjariti… Čekam da se moje ptice, koje su uglavnom tamo u bašti skoro cele godine, oglase i da počnu da mi smetaju, tako da nemam izbora nego da ustanem. Bude me arapske ptice, koje menjaju jedne druge u mom dvorištu, tamo je par ptica koje dolaze iz Libana, ili barem smo to tako zaključili komšija i ja, i jedno jato koje su lokalni stanovnici a ne dolaze kad su “Libanci” tamo. Ponekad pomislim kako moje dvorište u pravom smislu odslikava region gde živim…. Bliski Istok.

Volim ja Bliski Istok, ili barem svoj Jordan, kažem „svoj“, jer se osećam kao kod kuće i više nego što bi trebalo, a obećao sam sebi da će ovo sve biti samo na brzinu dok se nešto ne zaradi, pa kad odem da nikad ni ne pomislim na nešto što bi me vuklo da se vratim kojim slučajem…. Ali eto, prolazi četvrta godina a ja nikako da odem odavde… Još kad dobijem ponudu počinjem da nabrajam sve što ovde imam, samo da bih dobio negativan odgovor….

A u Jordan sam dospeo bez naročitog razloga, radio sam u Kuvajtu, i ne bih ni Kuvajt tako napustio da nisam prekinuo vezu dugu nekoliko godina koja više u tom okruženju nije funkcionisala....Kao što sam pomenuo na početku, plan koji sam imao je bio perfektan. Radim godinu-dve, zaradim nešto, i onda se vratim kući, taman sa toliko da se ne kaže da nemam ništa u banci, jer drugo mi i nije falilo… Ali, prođe godina i mic po mic evo me u Jordanu..(/slika2)A Jordan, kako za koga, a meni nekako prirastao za srce, da li zbog klime, nekih ljudi, ili belog grada Amana, ali ipak prirastao. A odlazak kući se nekako odugovlači, još dan, nedelja, mesec… i nikako da uđem u taj avion i odem jednom zauvek… ma nikako ne ide. A sad osim onih para, zbog kojih se svi uglavnom i selimo, a posle kažemo da to „nije razlog“, drži me i sve ostalo zbog čega e baš neću, bar ne još ovog meseca, da odem… A šta je to drugo? Kad bi postojala vaga, ili kantar pa da poređam sa obe strane, ne znam šta bi prevagnulo, da li povremeni osećaj samoće, i osećaj da si stranac, ili svetli momenti kad dišem punim plućima i obožavam ovu kamenitu pustinju. Šta sve spada u taj pozitivan i negativan tovar pitam se… Puno toga.

Da ne zvučim kao neki psiho mazohista, ali možda je i još neko od vas iamo osećaj kad prosto poželiš da te neko onako sočno „po naški“ opsuje, pa ti dođe milo. Ja u tim momentima podignem telefon, (a nije ni čudo što plaćam toliko), pa nazovem nekog koga znam čisto da me onako drugarski opsuje… Doduše, ponekad je to i moja mama, koja to onako inetelektualno zna da kaže u šali.

U ovom gradu ne znam ili ne poznajem nikog “originalno našeg” osim nekoliko gospođi koje su se udale za Jordance i nekih ljudi iz Bosne koji su ostali posle izbeglištva, jer su ovde primali izbeglice is Bosne za vreme onih silnih ratova. A to što ih nema naših, možda to i nije loše : ) nema ko ni da me ogovara!

Jordan je lepa zemlja, ili se barem meni dopala još od prvog dana. Ima restorana i barova koji su slični našim, prodavnica koje su isto slične, ljudi koji dosta naliče na naše… Valjda su nam Turci to i doneli, jer svaki “turcizam” koji znam sa Balkana, je ovde ispao da je “arapizam”. Ali da ne dosadim objasšavanjem. Eto, godina po godinu ja još ovde, a i kako ne bih, stekao sam prijatelje koje ću nadam se imati za ceo život, a i lako mi je mešati se sa ljudima ovde. Kako mi je moj drug, po poteklu beduin, rekao „stopio si se sa okolinom“.(/slika3)Doduše neki kada čuju moje prezime misle da sam Rus, Rus koji je okrenuo zastavu naopačke (zbog nalepnice koju imam na kolima) ... ne znajući da je Miloš Obrenović (onako uzgred da kažem) to smislio jer su mu Rusi dali više oružja ... ili kako ono beše u onoj tv seriji....Naravno, ovde se još uvek provlačim kad kažem da sam iz Jugoslavije i pomenem Tita...kažu da se stari švaler odlično družio sa njihovim glavnim koji je imao iste afinitete....

Klima je ovde, barem za mene perfektna, osim hladnih meseci kad padne sneg ili kiša, ali to je priča za sebe. Već je zahladilo, 18 stepeni, pala kiša jutros, a braća Jordanci i ne umeju da voze po mokrim putevima pa upale sva svetla i migavce, čisto da objave da su na putu, i voze 40 na sat, opšta panika!

Zapričah se ja, ali mislim da mi je za prvi put dosta pisanja… obećah nekom da ću poslati tekst koji sam počeo odavno, a nikad ga nisam poslao, a i vreme je i moram da idem kući… moram da odbacim goste iz Dubaija do hotela, pa da pokupim namirnice. Za nekoliko sati će početi i moja omiljena serija na RTS-u…

A što se tiče onih ptica sa početka priče, slični smo jer sam i ja ovde „doleteo“ poslom, a posla preko glave, barem u industriji kojoj pripadam, pa nije ni čudo što se uvek nađem u komšiluku gde se nešto dešava…Ko zna gde ću biti sledeće sezone, ako se ne odreknem svega i ostanem ovde. Pozdrav svima!