Србија се престројила у лошије друштво

Фудбал се убрзано мења, а паралелно са тим долазе неке нове репрезентације које се грозничаво боре за што бољи статус у међународним оквирима. Њихов напредак је очигледан да је само питање дана када ће се између садашњих фудбалских владара и надолазећих репрезентација ставити знак једнакости. Те нове фудбалске екипе решене су да у овом новом времену заузму што бољу позицију пред ново престројавање које обично почиње након завршетка једног циклуса. Нажалост, Србија се поново престројила у оно слабије фудбалско друштво које ће идућег лета имати шансу да нешто научи од бољих. За „понављаче” који никако да науче лекцију, ове квалификације су биле превише брзе. У протеклих шест месеци фудбалери Србије нису успели да одрже континуитет одлазака на највећа фудбалска такмичења. Понајвише захваљујући нашој кривици.

Ко призна, пола му се прашта. Одавно се није догодило да један тренер као Вељко Пауновић, на затварању завесе након неуспешних мундијалских квалификација, отворено призна да је погрешио. Селектор је после победе над Летонијом стао пред новинаре и рекао да је погрешио! Овако нешто није се могло чути, а ни видети у нашем фудбалу, где је мало ко спреман да призна да није добро урадио свој посао. Углавном, кривица се по обичају сваљује на другог, јер је тако изгледа најлакше. Али, свако ко је бар мало радио у озбиљном фудбалском свету добро зна каки су кодекси понашања. Какве консеквенце следе после пораза или грешака, само се код нас још увек гледа кроз прсте...

Нажалост, нови селектор није успео како је и сам рекао да у „ургентној мисији” преокрене ситуацију у нашу корист. Додуше, да је било ко други у ове две последње утакмице са Енглеском и Андором био уместо њега на клупи Србије, вероватно не би боље прошао. Јер, наш авион за мундијал „одлетео” је још у октобру после несрећног пораза од Албаније. Многи се с правом питају како је могуће да су до баража стигле репрезентације, као такозвана репрезентација Косова, која је до великог успех стигла на гостовању у Словенији. Шта се то догодило са нашим фудбалерима па су одиграли лоше на стадиону „Дубочица” који је и после битке са Летонијом изгледао очајно!

Ипак, ако се Фудбалски савез Србије буде договорио са Пауновићем, а верујемо да хоће, о даљем наставку сарадње, то би значило потпун заокрет неким новим фудбалским вредностима. Ако је пре десет година са омладинском селекцијом успео да направи прворазредну сензацију на Новом Зеланду, да Србији донесе злато, зашто са новим селектором, који је у међувремену стекао ново искуство радећи у многобројним клубовима, Србија не би после много година успела да буде селекција од које ће сви зазирати. Наравно да би се стигло до новог престола потребно је пуно рада, вере у успех, али и огромног стрпљења, које нам увек недостаје.

Да ли Србија тренутно има боље фудбалере од ових које су позивали Стојковић и сада Пауновић? Тешко, мада, засигурно ускоро долази млада гарнитура фудбалера, који су тренутно део младе репрезентације. За нешто више више од две и по године Енглеска ће угости најбоље селекције на „Старом континенту”. То ће бити прво велико такмичење после мундијала у САД, Канади и Мексику и то би требало да буде главни циљ. Не само одлазак, па да као у Немачкој будемо само туристи, већ да се нешто озбиљније уради.

Нови селектор од марта мора да заведе ред, као што је то Томас Тухел са Реаловом звездом Џудом Белингемом, која по немачком стручњаку мора да обузда ехо и стави га у сврху колектива. Тухел се труди да играчима докаже да нико није незаменљив. Белингему се није свидело што га је тренер извео из игре против Албаније, али, зна се ко се пита и ко одговара за резултат. Тренер дабоме и све док тренер нема ауторитет над екипом, нема ни успеха у спорту.

Ове последње утакмице у квалификацијама промовисале су Александра Станковића, играча миланског Интера на привременом раду у белгијском Брижу, у решење на дуже стазе. Не само због прелепог гола против Летоније већ и због комплетног учинка откада је обукао дрес Србије. Очигледно да млади Александар иде очевим стопама. Евидентно је да је од оца Дејана Станковића, усадио све оно најлепше у овом спорту. Упорност, знање, жељу за победом и огромну припадност државном тиму. Дакле, Вељко Пауновић који није крио одушевљење сјајном партијом младог Станковића рекао је да је то можда и највећи бенефит откако је преузео селекцију.

Радоњић играч модерног кова

Немања Радоњић је још у омладинској школи Партизана показивао вансеријски квалитет. Посебно се истицао брзином, а брзина је у данашњем савременом фудбалу буквално све. Отуда и не чуди када велики клубови траже играче углавном питају да ли је брз? Несташни момак из Ниша врло брзо је отишао у фудбалски свет. После Партизана још као дечак обрео се као јуниор у редове Виторула из Констанце. У румунском клубу задржао се годину дана да би наставио раст и развој у Роми, па у Емполију који важи за клуб који у Италији има најбоље млађе селекције. Искрено, после тога променио је доста клубова у сениорском стажу играјући за француске, португалске, италијанске, немачке екипе, да би се прошле године, након неуспешне епизоде у Торину, вратио у Црвену звезду како би како се то каже „оживио” каријеру.

Последње партије у дресу Србије показале су да у овом момку има још доста потенцијала. Да је засигурно најбржи играч у лиги, али да је његово понашање ван терена и даље проблематично. Да није излазака и ноћног живота ко зна где би му био крај. Можда је ово баш прави тренутак, с обзиром и на године (29) да се Немања уозбиљи и да покаже заиста колико вреди када је најспремнији. Јер када је расположен Радоњић је у стању да помера границе у фудбалу. Е, баш такав играч потребан је Црвеној звезди и репрезентацији.