Евро­па по ме­ри Ср­би­је, или обрат­но

Од­мах да раз­ја­сни­мо: ве­ћи­на на­ших гра­ђа­на на Евро­пу не гле­да као на ве­ли­ки по­ли­тич­ко-еко­ном­ски, па и вој­ни са­вез са свим ње­го­вим вр­ли­на­ма и ма­на­ма. Не, наш чо­век јед­но­став­но хо­ће да има мо­гућ­ност, сло­бо­ду да по тој Евро­пи сло­бод­но вр­шља, да се ма­ло на­у­жи­ва, евен­ту­ал­но на­ђе до­бро пла­ћен по­сао, да се шко­лу­је, тро­ши па­ре за­ра­ђе­не код ку­ће, да по­не­ког Евро­пља­ни­на уго­сти... Та­кви смо ми у Ср­би­ји. 
Али та­ква Ср­би­ја се Евро­пи ни­ка­да ни­је пре­те­ра­но до­па­да­ла. Ни као не­за­ви­сна др­жа­ва, ни у окви­ри­ма бив­ше ју­го­сло­вен­ске за­јед­ни­це. На­про­тив. Раз­лог је јед­но­ста­ван: увек смо би­ли не­ка­ко – ван све­та. Исто­вре­ме­но, же­ле­ли смо да бу­де­мо рав­но­пра­ван део кон­ти­нен­тал­не по­ро­ди­це, а оста­не­мо сво­ји. Али, авај… Ди­ле­му ко смо и с ким же­ли­мо да де­ли­мо суд­би­ну, ни­ка­да ни­смо до кра­ја раз­ре­ши­ли. До­ду­ше, пра­ва при­ли­ка ни­је нам ни пру­же­на. 
И са­да се пи­та­мо: Да ли се бес­по­го­вор­но при­кљу­чи­ти Европ­ској уни­ји, и ти­ме се од­ре­ћи знат­ног де­ла те­шко сте­че­ног су­ве­ре­ни­те­та ко­ји се од­но­си на мо­не­тар­ну по­ли­ти­ку, тр­го­ви­ну, ца­ри­не, без­бед­ност… па и по­не­ких на­ви­ка? Или оста­ти уса­мљен на де­лу кон­ти­нен­та ко­ји је ве­ко­ви­ма био по­зор­ни­ца де­ло­ва­ња ра­зних моћ­ни­ка, ко­ји нам углав­ном ни­су же­ле­ли до­бро. Да ли смо до­шли до то­га да ка­же­мо „си­ла Бо­га не мо­ли” и да при­хва­ти­мо не­што што нам баш и ни­је „по ме­ри”? По­го­то­во да­нас, ка­да та Евро­па све ви­ше от­кри­ва сво­је пра­во ли­це, ко­је ни­је ни­ма­ло при­влач­но. 
Те­шко је ве­ро­ва­ти да не по­сто­ји ба­рем не­ка „нит” ко­ја би мо­гла да при­бли­жи срп­ски и европ­ски по­глед на свет. Ма­да, има­ју­ћи на уму ис­ку­ства оста­лих ов­да­шњих на­ро­да, по­себ­но ма­њих, ис­па­да да и ни­смо то­ли­ко уса­мље­ни. Про­блем је у то­ме што се по­зи­тив­на иде­ја за­јед­ни­штва, за­хва­љу­ју­ћи ме­га­ло­ма­ни­ји не­ка­да­шњих моћ­них зе­ма­ља, из­ви­то­пе­ри­ла у сво­ју су­прот­ност и ви­ше при­бли­жи­ла оно­ме што смо до­жи­ве­ли пред Дру­ги свет­ски рат. Аме­ри­ка као ве­ли­ка по­бед­нич­ка зе­мља де­це­ни­ја­ма је успе­ва­ла да об­у­зда ни­кад не­у­га­сле им­пе­ри­јал­не ам­би­ци­је Евро­пља­на. Али вре­ме­на су се про­ме­ни­ла. 
Об­но­ва мо­ћи Ру­си­је сва­ка­ко је до­при­не­ла да се дру­ги игра­чи на на­шем кон­ти­нен­ту вра­те на­из­глед за­бо­ра­вље­ним сно­ви­ма о соп­стве­ној ве­ли­чи­ни и ши­ре­њу на ис­ток. Рат у Укра­ји­ни по­стао је не­из­бе­жан. То је по­себ­но да­ло ве­тра Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји, ко­ја је и сво­ју „спе­ци­фич­ну стра­те­ги­ју пре­ма за­јед­нич­кој по­ро­ди­ци” из­гра­ди­ла упра­во из­ла­ском из ње 31. ја­ну­а­ра 2020. 
Ко­ло је по­че­ло да се мр­си. Ша­чи­ца бри­сел­ских чи­нов­ни­ка ко­ји се ни­ка­да и ниг­де ни­су по­ја­ви­ли као из­бор­ни кан­ди­да­ти гра­ђа­на зе­ма­ља из ко­јих по­ти­чу, на се­бе је пре­у­зе­ла уло­гу не­при­ко­сно­ве­них во­ђа це­ле ЕУ. Кре­ну­ли су при­ти­сци на ма­ле зе­мље, уце­не и ма­ни­пу­ла­ци­је по­ста­ли су на­чин по­на­ша­ња, као и отво­ре­не прет­ње упо­тре­бом си­ле. На­ја­вљу­је се и зва­нич­но уво­ђе­ње ме­диј­ске цен­зу­ре, ко­ја се, уз­гред, зду­шно спро­во­ди већ не­ко­ли­ко го­ди­на. Ових да­на про­но­се се и ве­сти да чел­ни­ца Европ­ске ко­ми­си­је Ур­су­ла фон дер Ла­јен ства­ра соп­стве­ну оба­ве­штај­ну слу­жбу. 
Ле­гал­но иза­бра­ни ли­де­ри по­је­ди­нач­них зе­ма­ља из­гу­би­ли су сва­ки ауто­ри­тет и по­ста­ли по­лу­ге мо­ћи у ру­ка­ма ра­зних фо­ру­ма и ко­ми­си­ја уни­је. Ди­рект­но упли­та­ње у рат у Укра­ји­ни би­ло је са­мо сте­пе­ни­ца ви­ше. Од­бој­ност пре­ма до­шља­ци­ма, по­себ­но рад­ној сна­зи уве­зе­ној из не­е­вроп­ских зе­ма­ља, уне­ла је не­мир и до­при­не­ла бу­ђе­њу нео­на­ци­стич­ких по­кре­та. Улич­ни об­ра­чу­ни, те­ро­ри­стич­ки на­па­ди су уче­ста­ли…
По­себ­на при­ча је ре­до­след при­кљу­че­ња за­јед­ни­ци ко­ји, прак­тич­но, од­ре­ђу­је бри­сел­ска би­ро­кра­ти­ја, а не за­јед­нич­ки до­го­вор зе­ма­ља чла­ни­ца. Та­ко су ме­ђу нај­при­влач­ни­је кан­ди­да­те од­не­дав­но из­би­ле Укра­ји­на, ко­ја је већ че­твр­ту го­ди­ну у ра­ту, Мол­да­ви­ја, у ко­јој је пред­сед­нич­ким де­кре­том за­бра­ње­но де­ло­ва­ње по­је­ди­них по­ли­тич­ких пар­ти­ја, Цр­на Го­ра, ко­ја ни са­ма не зна на ко­ју би се стра­ну окре­ну­ла. 
Исто­вре­ме­но Ср­би­ји се, уме­сто ве­сти о ско­ром при­је­му, по­ту­ра­ју при­че о „бес­по­врат­ним сред­стви­ма” ко­ја ЕУ ула­же на на­шем пу­ту ка члан­ству. Не на­во­ди се да да­ва­ње па­ра „на ле­пе очи” ни­ка­да и ниг­де ни­је по­сто­ја­ло. Све је би­ло и оста­ло у функ­ци­ји прет­по­ста­вље­не за­ра­де да­ро­дав­ца. 
При­ме­ра ра­ди: Евро­па је у зе­мље не­ка­да­шњег Ис­точ­ног бло­ка уло­жи­ла огром­не па­ре са­мо да би их ста­ви­ла под кон­тро­лу Бри­се­ла. Та­ко су су­ме до­де­ље­не у то име кре­ћу од 25 ми­ли­јар­ди евра, ко­ли­ко је до­би­ла Сло­вач­ка, до 180 ми­ли­јар­ди да­тих Пољ­ској. Ср­би­ја ни­је до­сег­ну­ла ни ци­фру од де­вет ми­ли­јар­ди. А и то тек у функ­ци­ји за­у­зи­ма­ња по­вољ­ни­је по­зи­ци­је за бу­ду­ће по­сло­ва­ње већ сла­ба­шних европ­ских ком­па­ни­ја. 
На све се на­до­ве­зу­ју нео­д­го­вор­ни ме­ди­ји. По­де­ла на „про­срп­ске” (ауто­мат­ски, не­е­вроп­ске) и „про­е­вроп­ске” (ауто­мат­ски, ан­ти­срп­ске) то­ли­ко је оштра да се и јед­ни и дру­ги ви­ше ба­ве ме­ђу­соб­ним скан­да­ли­ма не­го озбиљ­ним ана­ли­за­ма про­бле­ма у ко­ји­ма се на­ла­зи зе­мља. Отво­ре­на про­па­ган­да про­сто је збри­са­ла но­ви­нар­ску ети­ку…
Објек­тив­но, Европ­ска уни­ја да­нас ни­је ни на­лик оно­ме што су за­ми­сли­ли ње­ни твор­ци. А на­ма та­ква за­јед­ни­ца ко­ја већ раз­ми­шља и о соп­стве­ној вој­сци (по­ред НА­ТО-а), за­рад бор­бе про­тив Ру­си­је, Тур­ске, Ки­не­за… па и Ср­ба ко­ји дру­га­чи­је ми­сле, јед­но­став­но, ни­је по­треб­на. Све по­ме­ну­то про­шли смо то­ком 20. ве­ка и мно­го на­у­чи­ли. Про­ла­зи­мо и да­нас.
Да се не ла­же­мо, иде­је о рас­пар­ча­ва­њу СФР Ју­го­сла­ви­је, ње­не на­след­ни­це Ср­би­је и Цр­не Го­ре, ра­то­ви де­ве­де­се­тих го­ди­на, о не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва… и све „обо­је­не ре­во­лу­ци­је” ко­је су обе­ле­жи­ле пре­лаз из 20. у 21. век, ни­су на­ста­ли та­мо где су се де­си­ли. По­ту­ре­ни су од стра­не по­ли­тич­ко-по­слов­них кру­го­ва ко­ји су схва­ти­ли да Евро­па без оних ко­ји ће да је хра­не, снаб­де­ва­ју енер­ген­ти­ма, рет­ким ме­та­ли­ма и јеф­ти­ном рад­ном сна­гом, јед­но­став­но, не мо­же да оп­ста­не као рав­но­пра­ван парт­нер са Сједињеним Америчким Државама, Ки­ном, Ру­си­јом, Ин­ди­јом и бив­шим ко­ло­ни­ја­ма. 
Ући у та­кву Европ­ску уни­ју не чи­ни се ни ра­ци­о­нал­но, ни при­ма­мљи­во. Ба­рем док се Бри­сел­ска би­ро­кра­ти­ја не до­зо­ве па­ме­ти. 
*Но­ви­нар „По­ли­ти­ке” у пен­зи­ји