Африка за почетнике

Зовем се Абна. Рођена у уторак. Мој живот се дели на живот пре Африке и живот сада. ‘Сада’ је реч која овде има значење. ‘Сутра’ је магловито и мислићемо о њему кад постане ‘сада’.

Једно од првих изненађења беше сазнање да већина афричких језика заправо нема будуће време. Но живећи овде схватила сам и зашто. Природа је оскудна али опет се да наћи све што је потребно да се човек прехрани. Ипак, вечито лето скупљену храну не да сачувати на дуги рок, стога она и нема вредност у будућности, него само сада, сад кад си гладан, сада кад те глад нагони да тражиш храну, сада кад то што нађеш вреди појести.

Зато сада разумем савет који сам добила пре доласка – плаћај их из дана у дан, јер једино тако имају осећај да раде за новац, платиш ли их месечно, осталилх 29 дана чини им се да раде за џабе...

Африка је континент великих осмеха. Сунце, палме и велики осмеси. Има ли нешто лепше на свету? Африка је и континент великих људских разарања, смрти и болести. А опет у тим најгоре погођеним земљама, наилазила сам на најшире осмехе. Видела сам целу себе у широко отвореним очима. Мислим да мушкарци Белци немају исти пријем, додуше они су увек посматрани као добар улов, као избављење из беде, као нада за будуће оброке и плаћена школа за будућу децу. Као карта за Енглеску, Аустралију или континенталну Европу.

Главни градови Африке подсећају на руралну Србију од пре двадесетак година. Зато можда и нисам доживела неки велики културни шок на који сам била упозорена. Осим можда да је уринирање сасвим природна ствар, било кад и било где. И вероватно најчудније питање које ми је ико у животу поставио било је питање мог возача: “Да ли могу да уринирам?”. Помислих да нисам добро чула, али он је поновио идентично питање. У тоталном шоку, промуцала сам само: “Наравно”. И он је прешао преко пута улице и оставио свој допринос у каналу крај пута, наравно окренут леђима. Био је то дуг пут, од неколико сати, шта је човек друго могао да уради, неће ваљда да трпи и чека као ја?

Беше то на почеку. Сада већ такве ствари и не примећујем, а мислим и да ме возач од тада није више тако нешто ни питао. Оно што сада примећујем су разлике у стандарду између странаца и домаћих, разлике у поимању времена, одговорности и комуницирања, разлике у одевању, у храни... Понекад помислим да ако се једног дана вратим у Канаду или Европу и ако наставим да причам као што сада причам, многи ће помислити да нешто самном није у реду. Али понављање је једини начин да се овде нешто уради. Питање – понови шта сам те питала – је незаобилазно. Немојте ме схватити погрешно, није то зато што су ови људи глупи, понекад је језик препрека, не говоре сви Енглески. Понекад је страх препрека. Понекад тотално неразумевање процеса рада, другачија култура. Срела сам овде и неке веома елоквентне и интелигентне људе, углавном су се школовали на Западу и вратили у земљу да је воде. Нема их пуно.

Храна и одевање је оно у чему потпуно уживам. Жене у Гани су вероватно најлепше обучене, са највише стила и осећаја за боје. Никада нећете видети распарене боје, или ципеле и ташну различитих боја. И старије и млађе носе уско скројене дуге хаљине дивних дезена, са дубоким изрезима који сензуално показују врат, груди и леђа. Не бих могла да кажем да су посебно лепе, али су заиста предивно обучене. Најлепша лица видела сам у Обали Слоноваче, додуше нисам сигурна да ли су баш те жене репрезентативне за целу земљу, јер су све биле као извучене из неког каталога: витке, чоколадне, нашминкане и миришљаве. У Најробију сам на аеродрому срела Мис Кеније са све лентом, круном и вечерњом хаљином негде око десет ујутру, баш пред одлазак у Јоханесбург на избор за Мис Света. И сада се осмехнем на ту слику...(/slika2)
А храна... одлична. Чула сам углавном од осталих Белаца да је грозна, али сам се уверила да су то све предрасуде. Они који нису спремни на изненађења вероватно боље да се држе сендвича које сами праве. Моје омиљено јело је тилапија са грила и банку, то је нека врста киселог живог теста од кукурузног брашна које се прстима кида и једе заједно с рибом и парадајз сосом.

Једини проблем са локалном храном је палмино уље које је масно и стога врло лоше по здравље, готово га увек осетим како ме гуши, али без кога они никада не би јели исто то јело. У Танзанији на пример, хтела сам да дам неком убогом детету свој ручак, шпагете са сосом од печурака али ми рекоше да они то никада неће појести. Да из неког чудног принципа или навике искључиво једу јела са пиринчем и то пиринчем који расте у том крају. Додуше због оскудности машина за пречишћавање, њихов пиринач је пун камења, па је сасвим нормално поломити зуб у току јела, али и даље је то једини пиринач који ће јести. То се зове солидарност...

Африканци су нам слични на још један начин. Сви знају своја права, ваљда из времена социјализма и несврстаних, али не знају да прво треба да раде. Недавно сам чула за случај који је завршио на суду – послодавац је отпустио радника који га је онда тужио јер му је наводно послодавац претио да ће га убити. За оне који знају Енглески биће сасвим јасно зашто је “I will fire you” протумачено као “I will shoot you”. Кад се једном нађете на суду као странац цела држава је против вас, чак и ваш лични адвокат...(/slika3)А ми као странци углавном се нађемо на суду због саобраћајних прекршаја и удеса. Вози се сулудо брзо, не дају се никакви сигнали, аутомобили су у стању распада, а што је најгоре – пешаке због боје коже углавном не можете ни да видите (види се само ходајућа одећа ако је светлих боја).

Ја сам прва запослена бела жена у компанији од две хиљаде људи. Има још стотинак мушкараца Белаца, углавном Енглеза и Јужно Африканаца, али до сада нису сматрали да жена може да живи и успешно ради раме уз раме са њима. Неколико недеља по мом доласку сазнала сам да је по фирми кружила опклада колико дуго ћу остати. Неки су ми давали најдуже недељу дана.

Сви су изгубили, штета што нисам знала да се кладим на себе.