Тишина је почетак промене

После успелог песничког првенца, збирке „Светлост над дланом”, дуго се чекало на нову књигу песама Зорице Крстовић. Истина, ова поетеса истанчаног сензибилитета, знатно повученија и контемплативнија од многих овдашњих песничких звезда и „звезда”, све време је била присутна и приступачна читаоцима, објављујући своје песме по новинама, часописима, периодици и порталима.

Коначно се пред нама нашла и нова њена збирка, „Повратак у несан”, коју је објавила издавачка кућа „Граматик”, уз уреднички благослов Данила Јокановића.

Читаоци су вас ових дана питали, што сам и лично имао прилике да чујем, откуд толики предах између две збирке. Девет година и није много, а и јесте или може бити много, или су пак све то спонтано и благотворно распоређене станице на путу?

Можда девет година изгледа као дуга пауза, али за мене то јесу биле станице на путу, природан процес који се споро развија. Писање је у основи, у свом основном чину, увек спонтано, јер носи непланирану енергију, али свака нова збирка и сваки нови стих захтевају и одређену усмерену дисциплину и фокус. Ја, у ствари, никад и нисам била одсутна. Дешавало се често да будем скрајнута, али то ме није обесхрабривало. Можда нисам тражила пажњу и популарност, али сам у сваком стиху проналазила снагу која ме је водила. Нису ми били потребни аплаузи да бих наставила с писањем. Иницијална потреба за дистанцирањем од јавности, ако под тим подразумевате необјављивање књига, у суштини је била привид. Овај тренутни повратак је мој одговор на унутрашњу потребу да нешто неизречено коначно изађе на светлост, да се обелодани. Писање није само ствар личног испуњења, оно мора да се дели, јер свака реч и сваки стих имају потенцијал да дотакну друге.

Када прочита наслов књиге, „Повратак у несан”, читалац прво помисли да сте се из једног периода релативног душевног благостања вратили у време зебње и слутњи. Шта је за вас тај несан?

Сан је повлачење света у његову тишину, то је повратак бића себи, али несан, несан је будно стање свести, упорност свести да останеш будан, то је бунт, позив да се мисао не преда ни ноћи, ни забораву. Немогућност да се ум и мисли смире, него преточе у речи, у стих. Све ово и још много више потиче из моје потребе да радим ноћу, а најлепше радим ноћу, кад имам прекопотребан мир. Ноћ је за мене инспиративна, пред зору сам рођена, те отуда и моје име. Зато лепота не спава, лепота креације, а несан је сведочанство да моје писање још није одустало, нити ће одустати.

Како доживљавате сам акт писања? Писање се некад одвија, па и до краја одвије у нама, онда само забележимо то што је већ обликовано. Какви су то тренуци за вас? Да ли их призивате или их мирно чекате, па кад дођу, дошли?

Иако су многи познати писци и књижевници покушавали да објасне сам чин писања, увек је нешто недостајало. Те дефиниције никада нису довољно одразиле дубину онога што тај креативни процес заправо значи. За мене је тишина без које не могу – почетак промене и у томе се одвија моје писање, али и молитва да ме креативност никада не напусти. Ту постоји разлика у тумачењу. Ништа не призивам, јер призив је потреба за нечим. Призив често подразумева активан напор, нешто што радимо са жељом да изазовемо одређени резултат. У основи призив је као кратак „позив у помоћ”, док молитва подразумева много дуже и садржајније аспекте у духовној вертикали са Богом. За мене, писање није нешто што могу да контролишем и ја знам да ће „ствари да се догоде”, да ће се појавити прекопотребна инспирација, ненадано. То је дар који ми долази без присиле. Тишина је та која ми омогућава да дођем до тога – да креативност нађе свој пут до мене, суштаствена потреба онога ко има страст за писањем, да мора и треба да забележи тај рој мисли у себи. Када се човек сусретне са истинском лепотом, у неком погледу другог бића, у неком осмеху, у стварима око нас, у њему се јавља тишина, поштовање, готово – светлост. Онда настаје есеј, а есеје такође пишем, онда настане стих и касније се то већ дотерује, надграђује. А управо то – техника и креативност – заједно чине неспутан процес који писање чини магијом.

Дуго сте радили у банци. Колико су искуства из тог живота утицала на вас, да ли је тај уплив трајан, да ли се против њега, можда, понекад и данас борите?

Још од времена Феничана, када је новац измишљен, преко витезова Темплара за које се верује да су први банкари, сваки улазак у банку, ту пирамидалну установу, представља за сваког човека посебан доживљај. Радила сам оперативне послове и нисам била менаџер у класичном смислу, јер сам морала да се навикнем на дисциплину, на дрил, на оно: што је урађено данас, требало је да се уради јуче... То је за моју романтичну душу било добро, повукло ме је и освестило колико је важно имати рационални део у себи, бити прецизан, бити тачан. Упознати галерију дивних људи, али и полусвета, оних који осим пуно новца ништа друго нису имали. У том смислу радити у једној уређеној, миришљавој „ташна-машна” средини било је инспиративно, а вероватно и много лепше него у неким другим амбијентима. Та средина ме је научила колико је важно имати равнотежу између осећаја и разума. Можда једног дана напишем роман инспирисан тим светом – о лицима која су пред светом изгледала као једно, а у стварности била нешто сасвим друго.

Чега се више плашите: старости или смрти?

Старост је неминовна, старити је лепо када нађеш себе у свом свету, у свету књига, свету који читав живот представља највећи део тебе. Старост је златножути јесењи лист који задржаваш у руци док пишеш, док луташ по лагумима своје још увек младе душе. А што се смрти тиче, можда се бојим умирања, да не буде тешка за мене и моју породицу, моје најдраже биће, моју кћерку. Живот мора да буде не припрема за смрт, него победа над смрћу, за све нас верујуће, иако је то реално тешко досегнути.