Потрага за сопством

Личношћу и делом Косаре Бокшан (Берлин, 1925 – Београд, 2009) и обележавањем стогодишњице од њеног рођења биће заокружен овогодишњи изложбени програм у Галерији Рима у Београду. Од вечерас у 19 сати пред посетиоцима биће вредна дела једне од најзначајнијих сликарки српске уметности друге половине 20. века, чланици бунтовне Задарске групе, једне од оних наших уметница које је животни и стваралачки пут повео у Париз.

Како је истакнуто, поставка обухвата најзначајније периоде њеног стваралаштва: од фазе апстрактних слика (1952–1964), преко повратка фигуре и призора (друга половина шездесетих), до сликарства симбола (1968–1975) у чијим оквирима су се издвојила три кључна мотива и теме њеног опуса – Сунце, Икар и Жене планине. Коначно, сегмент изложбе посвећен циклусу „Жене планине” приказује зенитну фазу њеног стваралаштва (од средине седамдесетих година) у којој је сликарство архетипских симбола сједињено са експресивном гестуалношћу њеног стваралачког поступка.

Невена Мартиновић, историчарка уметности и кустоскиња Галерије Рима, подсећа да је стваралачки пут Косе Бокшан рано био обележен изборима професионалног интегритета и одбране слободе уметничког стваралаштва.

– Припадница прве послератне генерације студената београдске Академије ликовних уметности (у класи проф. Ивана Табаковића) као чланица „Задарске групе” (1947) Бокшанова је била део првог колективног геста побуне у времену политичког диктата над уметношћу под окриљем социјалистичког реализма. Својим раним сликарством у духу предратног модернизма, представљеним на првој самосталној изложби у Београду 1952. године (као и чланством у групи „Једанаесторица”) дала је допринос обнови модернистичке традиције у српском послератном сликарству. Исте године, заједно са супругом, сликаром Петром Омчикусом, била је међу првим овдашњим уметницима који су се одважили да свој живот и уметност преселе у Париз. Током педесетих година 20. века, Бокшанова је на таласу послератне француске апстракције, сасвим овладала аутономним светом слике и интегрисала се у токове међународне уметничке сцене – каже Невена Мартиновић.

У склопу ове изложбе биће нам доступна репрезентативна дела Косине ране апстракције умерене геометризације и слике зреле фазе њеног апстрактног израза којима се прикључила таласу француске лирске апстракције кроз сликарски модел апстрактног пејзажа.

Повратак призора у Косином сликарству од средине седме деценије 20. века, коинцидирао је са истим тенденцијама на међународној сцени.

– Међутим, уместо да исходиште лежи у урбаној цивилизацији потрошачке културе и медија, њена инспирација је рођена из све чешћих и дужих боравака на Јадранској обали. Косина веза са Медитераном, започета још у Задру, а ојачана кроз живот у Ријеци, и боравке на Азурној обали, Корзици, Италији, крунисана је шездесетих година 20. века изградњом њене и Омчикусове куће-атељеа у Велој Луци на Корчули. Призори са крстарења, купања и сунчања под медитеранским небом, најпре су оживели сензуалност телесног постојања у Косиним делима, попут слике „Купачи”, да би се потом трансформисали у симболичке представе митолошког подтекста. Простори неба, мора и мотиви сунца и људских фигура поједностављени су до знакова у њеним сликама с краја шездесетих, откривајући да се њихово значење више не налази у визуелном слоју већ се крије иза облика. Изузетне примере овог сликарства симбола на изложби представљају слика „Зенит” и монументално платно „Подне” – објашњава наша саговорница.

Било да је инспирисана призорима медитеранске природе и пространства или актуелним догађајима од цивилизацијског значаја – попут човековог изласка у космос који је пробудио идеју за мотив Икара – Коса Бокшан је од седамдесетих година 20. века садржај својих имагинарних призора заснивала на дубокој архетипској симболици. И, како се може прочитати у пратећем изложбеном тексту, Коса Бокшан је оригиналном уметничком интерпретацијом представила човекову потрагу за сопством, у којој, као на космичком путу до Сунца, појединац пролази кроз непрегледна и тајанствена пространства несвесног. На том путу, њено највеће откриће и спознаја оличено је у циклусу „Жене планине” коме је на изложби посвећена посебна просторија.

– Приказом жене као планине, стене, тла/ земље, односно обрнуто, приказом природе као женског ентитета, Коса Бокшан је приказала, како је сама говорила, доживљај жене изнутра. С једне стране, реч је о перцепцији жене кроз сопствени „женски поглед”, о уметничином интимном доживљају женске корпоралности и постојања у њеним оквирима. С друге стране, ове слике представљају аутентичну уметничку пројекцију универзалног матријархалног архетипа, присутног у свакој особи, као основне стваралачке матрице свеукупног постојања – закључак ја кустоскиње.

Подсетника ради да кажемо да је Косара Бокшан рано уметничко образовање стекла у школи Младена Јосића на Коларчевом народном универзитету, затим у атељеу Зоре Петровић 1944. године. Прву самосталну изложбу имала је 1952. године у Галерији УЛУС-а у Београду. Године 1952. излаже у селекцији југословенских уметница на Салону жена сликара и вајара у Лондону. Самостално је излагала у Лилу, Паризу, Стразбуру, Риму, Београду, Загребу, Новом Саду, итд. Током своје уметничке каријере учествовала је на бројним групним изложбама и важним уметничким смотрама попут Октобарског салона у Београду, Мајског салона и Салона нових реалности у Паризу. Захваљујући Косари и Петру Омчикусу у Велој Луци одржана су три Међународна сусрета ликовних уметника у периоду од 1968. до 1972. године. Две најзначајније ретроспективне изложбе Косаре Бокшан организоване су у Галерији ликовне уметности поклон збирци Рајка Мамузића у Новом Саду 1990. године и у Музеју савремене уметности у Београду 2001. године.