Класна борба у Отави

Често читам на страницама онлајн "Политике" како су српски политичари наводно неодговорни према бирачима, како је српска политичка елита незрела, како имамо сувише странака, како су у Србији очекивања бирача изневерена и слично. Само да уђемо у Европску унију, по неким колумнистима и читаоцима, и све ће одједном постати одговорно и уређено. Дајући себи песничку слободу да Канаду назовем једном таквом "уређеном" земљом, ево како свакодневица тренутно изгледа у њеном главном граду.

10. децембра 2008. године синдикат радника градског саобраћаја у Отави је одлучио да започне штрајк. Поред већ обавезних плата, главни камен спотицања је организовање смена које возачи аутобуса дневно одрађују (радници ГСП-а ће ми опростити што не знам тачан термин на српском). Тог дана сви аутобуси и једини воз градске железнице су стали. Започела је типична класна борба из мојих бивших гимназијских уџбеника социологије пре последњих југословенских ратова.

На једној страни радници, које представља њихов синдикат. Они су у штрајку који је по канадским законима сасвим легалан. На другој страни капиталисти, које представља управа саобраћајне фирме и над њом градска скупштина Отаве. Они имају своје захтеве за нови колективни уговор, за које сматрају да су оправдани. Измеду њих: грађани Отаве, посебно они који не возе аутомобиле (што укључује и вашег аутора).

Већ скоро четрдесет дана води се прави медијски рат измеду две стране. Опет по уџбеницима социологије, можете претпоставити кога заступају највеће "буржоаске" новине и телевизијски канали. Отприлике: штрајк је мала нелагодност за возаче, због повећаног броја возила на улицама. Ко то има рачунаре и времена да пише бескорисне блогове по веб страницама? Претпостављам они који сатима песаче до најближе самоуслуге. А можда и они који раде у тим самоуслугама за минималне наднице. Према томе - већина је за градску владу, зар не? Ја знам ко ме заступа у градској скупштини, и два пута сам протестовао е-поштом. Добио сам кратке одговоре да моја посланица чини све што је у њеној моћи. То су предности већинског изборног система над пропорционалним - сад знам коме да се жалим.

Аха, рећи ћете, и над градском владом има влада. Веровали или не, градски саобраћај у Отави је у савезној надлежности, а не провинцијској, зато што једна и по линија залази неколико стотина метара у Квебек (а Отава је у Онтарију). А где је за то време савезна влада? У "пирошкама"!

Шалим се; стручан израз је да је "пророгирана", што личи на канадску реч за популарно тесто. То јест, савезни парламент паузира, зато што је влада у мањини, а опозиција је запретила да изгласа неповерење и састави нову владу. Е то већ не може! Само у Италији, Србији и сличним земљама се може допустити коалициона влада. У Канади никако. Па овде су политичари одговорни бирачима, а опозицију "нико није изабрао", чак и ако се сложе. Невоље становника главног града нису довољан разлог за сазив националног парламента.

Ако сте мислили да је у Београду хладно, утешићу вас. У Отави је тренутно температура -30'Ц ноћу, највише -20'Ц дању. Као у доба Милошевића, ја бих ишао на демонстрације пред градском скупштином (да их има), али како да тамо стигнем, а и много је хладно. Моји одговорни градски оци расправљају у фотељама о "моралној одговорности" синдиката према грађанству и перспективама за метро. Мој послодавац каже: појављуј се на послу сваког дана како знаш и умеш или ћемо сматрати да си "добровољно" напустио радно место.

Ето сада бар имам слободу избора, за разлику од комунизма. Па ја лепо плаћам такси (кад се појави после сат времена чекања) од центра Отаве до индустријске зоне и сањам о спором али поузданом аутобусу број 704 од Зеленог венца до Земун поља.