Смисао је у човеку. Изван човека нема смисла. Знам то. Само не знам како да останеш у себи кад те спољашње силе вуку. Јер оне не нагрну као олуја, па да се забарикадираш и сакријеш док све не прође. Не, оне дођу прерушене у нешто унутрашње, па их и не приметиш. Продру у све, дистанца се полако повећава и онда све што је било блиско изненада постане далеко, а све што је било далеко постане блиско. Тада је прекасно, и више не можеш да се вратиш к себи.

Ово констатује уметница Туве, док све дубље тоне у депресију, у роману „Треће царство” Карла Увеа Кнаусгора, трећем, по многима и најбољем, делу његове трилогије у којој је изашао из оквира, за њега препознатљиве, аутофикције. Књига је недавно објављена код нас у издању куће „Booka” у преводу Радоша Косовића и нема сумње да је то једно од најбољих дела савремене светске прозе објављених ове године у издању ове куће. Прва два дела трилогије, „Јутарња звезда” и „Вукови шуме вечности” објављена су код нас код истог издавача, такође у преводу Радоша Косовића.

Уметница Туве, у чијем свету депресија подиже зид између ње и њене породице, мужа и троје деце, само је једна од бројних личности ове трилогије која се чита лако и „гладно”. Кнаусгор нас у целој трилогији мајсторски увлачи у животе бројних ликова, улазећи у њихов идентитет и свакога представљајући у првом лицу. Док је у „Јутарњој звезди” муж сликарке Туве, професор универзитета Арне, био наратор у неколико поглавља, у трећем делу она преузима примат. Слично је и са другим ликовима – они који су били у сенци у првом делу, сада добијају прилику да кажу шта имају, па док смо у „Јутарњој звезди”, на пример, читали да је Катрине слагала мужа о свом повратку са службеног пута зато што јој је потребно време да преиспита да ли да остане у браку, сада читамо његову исповест и видимо да је убеђен да га је слагала зато што има љубавника.

Захваљујући ауторовом мајсторству приповедања, лако и природно улазимо у светове бројних јунака ове књиге и саосећамо с њима чак и када нису у праву. А нова звезда као да појачава потрагу за смислом и ослобађа и осетљивост и мрачне силе у човеку.

„Можда човеку уопште нису потребни други да би имао испуњен живот. Можда је могуће живети кроз уметност, тај резервоар људских осећања, доживљаја, мисли и искустава”, пита се неуролог и научник Јарле док слуша песме које је написао млад Немац пре две стотине година, али које га сасвим обузимају и одводе његове мисли у смеру који није могао ни да наслути. А све то се дешава док пише своје дело „Карта мозга” и испитује да ли човек у вегетативном стању може бити свестан.

Преиспитује се и познати архитекта Хелге Бротен на дан свог 60. рођендана. И док смо у првом делу трилогије читали исповест његове тридесет година млађе супруге која код њега највише воли – рањивост, он пак констатује: „Шта воле ако воле мене? Нешто што могу да напуне чиме год желе. Зато што сам шупаљ. Нисам могао да разговарам с Вибеке о томе. Нисам имао илузије, знао сам због чега је са мном. Тридесет година сам старији од ње. Привукли су је креативност, статус, самопоуздање, можда и новац. То је океј, јер и то сам ја. Ако бих јој, међутим, рекао да је креативност нестала, да се самопоуздање потрошило, знала би колико и ја да је само питање времена када ће и статус и новац нестати. Остаће само мршав и жилав старац.”

Полицијски истражитељ Гејр Јакобсен који испитује свирепо убиство тројице чланова металик бенда, и сам живећи у лажи

и балансирајући између жене и љубавнице у вечном страху да не сазнају једна за другу, покушава да нешто сазна о овим бендовима од Ивара Абелсета, експерта за ту тему и аутора књиге „Долазак мрака”.

„Почетком осамдесетих, екстремни метал бендови почели су да се појављују у Норвешкој. Свирали су дет метал, спид метал или треш метал као њихови идоли. Али некима то није било довољно. Хтели су да буду још екстремнији, требало је да музика буде што прљавија и што ружнија, нису певали него вриштали, и хтели су да буду зли. Заправо, прича је потпуно луда. Потицали су из мале безбедне Норвешке, зар не, одрасли су седамдесетих, у друштву које се старало о њима на најбољи могући начин. Није реч о радничкој класи у Енглеској! А ипак су били екстремнији од панкера... Бендови из првог таласа су флертовали с ђаволом и називали се сатанистима, бендови друге генерације су се углавном фокусирали на старонордисјке ствари – Одна, Викинга и тако то – а ови нови су све однели корак даље. Све што им је претходило називају позирањем, и у праву су. Хоће да то буде стварно”, објашњава му Абелсет, док се Јакобсен приближава мрачном открићу које не сме ни с ким да подели.

Појављује се ту још мноштво ликова док се дешавају необјашњиве промене. На пример, откако се појавила нова звезда на небу, на земљи нико не умире, што је први уочио погребник Сиверт јер се то одразило на његов посао. Нула мртвих за три дана! Његов брат пак га притом обавештава да после појаве звезде, сања чудне снове и да није једини, да је то масовна појава, што је сазнао ушавши у банку снова на интернету где људи описују своја искуства. Али нико се не усуђује да било шта званично потврди, јер све је у претпоставкама, замагљено, између светла и таме који се боре у човеку. Под злослутним сјајем нове звезде, свакодневни живот постаје бојно поље разних сила, а границу између рационалног и ирационалног, као и између живота и смрти, тешко је уочити...

Многима омиљен, некима несхватљив, популарни норвешки писац Кнаусгор нас ипак у све то мајсторски увлачи као прави маг савремене прозе.