Smisao je u čoveku. Izvan čoveka nema smisla. Znam to. Samo ne znam kako da ostaneš u sebi kad te spoljašnje sile vuku. Jer one ne nagrnu kao oluja, pa da se zabarikadiraš i sakriješ dok sve ne prođe. Ne, one dođu prerušene u nešto unutrašnje, pa ih i ne primetiš. Prodru u sve, distanca se polako povećava i onda sve što je bilo blisko iznenada postane daleko, a sve što je bilo daleko postane blisko. Tada je prekasno, i više ne možeš da se vratiš k sebi.

Ovo konstatuje umetnica Tuve, dok sve dublje tone u depresiju, u romanu „Treće carstvo” Karla Uvea Knausgora, trećem, po mnogima i najboljem, delu njegove trilogije u kojoj je izašao iz okvira, za njega prepoznatljive, autofikcije. Knjiga je nedavno objavljena kod nas u izdanju kuće „Booka” u prevodu Radoša Kosovića i nema sumnje da je to jedno od najboljih dela savremene svetske proze objavljenih ove godine u izdanju ove kuće. Prva dva dela trilogije, „Jutarnja zvezda” i „Vukovi šume večnosti” objavljena su kod nas kod istog izdavača, takođe u prevodu Radoša Kosovića.

Umetnica Tuve, u čijem svetu depresija podiže zid između nje i njene porodice, muža i troje dece, samo je jedna od brojnih ličnosti ove trilogije koja se čita lako i „gladno”. Knausgor nas u celoj trilogiji majstorski uvlači u živote brojnih likova, ulazeći u njihov identitet i svakoga predstavljajući u prvom licu. Dok je u „Jutarnjoj zvezdi” muž slikarke Tuve, profesor univerziteta Arne, bio narator u nekoliko poglavlja, u trećem delu ona preuzima primat. Slično je i sa drugim likovima – oni koji su bili u senci u prvom delu, sada dobijaju priliku da kažu šta imaju, pa dok smo u „Jutarnjoj zvezdi”, na primer, čitali da je Katrine slagala muža o svom povratku sa službenog puta zato što joj je potrebno vreme da preispita da li da ostane u braku, sada čitamo njegovu ispovest i vidimo da je ubeđen da ga je slagala zato što ima ljubavnika.

Zahvaljujući autorovom majstorstvu pripovedanja, lako i prirodno ulazimo u svetove brojnih junaka ove knjige i saosećamo s njima čak i kada nisu u pravu. A nova zvezda kao da pojačava potragu za smislom i oslobađa i osetljivost i mračne sile u čoveku.

„Možda čoveku uopšte nisu potrebni drugi da bi imao ispunjen život. Možda je moguće živeti kroz umetnost, taj rezervoar ljudskih osećanja, doživljaja, misli i iskustava”, pita se neurolog i naučnik Jarle dok sluša pesme koje je napisao mlad Nemac pre dve stotine godina, ali koje ga sasvim obuzimaju i odvode njegove misli u smeru koji nije mogao ni da nasluti. A sve to se dešava dok piše svoje delo „Karta mozga” i ispituje da li čovek u vegetativnom stanju može biti svestan.

Preispituje se i poznati arhitekta Helge Broten na dan svog 60. rođendana. I dok smo u prvom delu trilogije čitali ispovest njegove trideset godina mlađe supruge koja kod njega najviše voli – ranjivost, on pak konstatuje: „Šta vole ako vole mene? Nešto što mogu da napune čime god žele. Zato što sam šupalj. Nisam mogao da razgovaram s Vibeke o tome. Nisam imao iluzije, znao sam zbog čega je sa mnom. Trideset godina sam stariji od nje. Privukli su je kreativnost, status, samopouzdanje, možda i novac. To je okej, jer i to sam ja. Ako bih joj, međutim, rekao da je kreativnost nestala, da se samopouzdanje potrošilo, znala bi koliko i ja da je samo pitanje vremena kada će i status i novac nestati. Ostaće samo mršav i žilav starac.”

Policijski istražitelj Gejr Jakobsen koji ispituje svirepo ubistvo trojice članova metalik benda, i sam živeći u laži

i balansirajući između žene i ljubavnice u večnom strahu da ne saznaju jedna za drugu, pokušava da nešto sazna o ovim bendovima od Ivara Abelseta, eksperta za tu temu i autora knjige „Dolazak mraka”.

„Početkom osamdesetih, ekstremni metal bendovi počeli su da se pojavljuju u Norveškoj. Svirali su det metal, spid metal ili treš metal kao njihovi idoli. Ali nekima to nije bilo dovoljno. Hteli su da budu još ekstremniji, trebalo je da muzika bude što prljavija i što ružnija, nisu pevali nego vrištali, i hteli su da budu zli. Zapravo, priča je potpuno luda. Poticali su iz male bezbedne Norveške, zar ne, odrasli su sedamdesetih, u društvu koje se staralo o njima na najbolji mogući način. Nije reč o radničkoj klasi u Engleskoj! A ipak su bili ekstremniji od pankera... Bendovi iz prvog talasa su flertovali s đavolom i nazivali se satanistima, bendovi druge generacije su se uglavnom fokusirali na staronordisjke stvari – Odna, Vikinga i tako to – a ovi novi su sve odneli korak dalje. Sve što im je prethodilo nazivaju poziranjem, i u pravu su. Hoće da to bude stvarno”, objašnjava mu Abelset, dok se Jakobsen približava mračnom otkriću koje ne sme ni s kim da podeli.

Pojavljuje se tu još mnoštvo likova dok se dešavaju neobjašnjive promene. Na primer, otkako se pojavila nova zvezda na nebu, na zemlji niko ne umire, što je prvi uočio pogrebnik Sivert jer se to odrazilo na njegov posao. Nula mrtvih za tri dana! Njegov brat pak ga pritom obaveštava da posle pojave zvezde, sanja čudne snove i da nije jedini, da je to masovna pojava, što je saznao ušavši u banku snova na internetu gde ljudi opisuju svoja iskustva. Ali niko se ne usuđuje da bilo šta zvanično potvrdi, jer sve je u pretpostavkama, zamagljeno, između svetla i tame koji se bore u čoveku. Pod zloslutnim sjajem nove zvezde, svakodnevni život postaje bojno polje raznih sila, a granicu između racionalnog i iracionalnog, kao i između života i smrti, teško je uočiti...

Mnogima omiljen, nekima neshvatljiv, popularni norveški pisac Knausgor nas ipak u sve to majstorski uvlači kao pravi mag savremene proze.