Исељавање Црногораца у Србију у 18. и 19. веку

Од давнина је Црна Гора, она стара и она створена после Берлинског конгреса и балканских ратова, у Србији видела брата и пријатеља, као и Србија у Црној Гори. Браћа су била по вери, језику, оружју, култури, песми и игри, браћа у добру и у злу.

Велике површине плодне земље и пашњака привлачиле су углавном сиромашно становништво Црне Горе још од половине 18. века, али и у 19. веку, прво у југозападне крајеве Србије. У почетку пут миграције, нарочито сточара, кад је реч о зимовању стоке, водио је и преко Сјенице и Новог Пазара, све до плодне Мачве и долине Мораве.

Увидевши да је живот у Србији повољнији и сигурнији него у кршевитим пределима Црне Горе многе црногорске породице почеле су да се досељавају у Србију. Етнографским испитивањима становништва ужичког, пожаревачког и ваљевског краја, Мачве, Шумадије, долине Мораве и Ибра, Неготинске крајине и других крајева, у 20. веку установљено је да велики број становника води порекло из Куча, Васојевића, Пипера, Мораче, Бјелопавлића, Чева, Никшића, Старе Херцеговине и других места Старе Црне Горе и Црногорских Брда.

Јован Цвијић наводи да су се 1809. на ослобођене територије Шумадије, у пределима Груже, Јасенице и Лепенице доселиле породице из Црне Горе. Долазак Карађорђа с војском у Сјеницу дао је повод да су многи Пивљани доселе у Драгачево, а Бјелопавлићи у Чачак и Љубић.

И за време Другог српског устанка настављено је исељавање појединаца и читавих породица из Црне Горе и Црногорских Брда у братску Србију. Записано је да су многи Црногорци дошли „боси и голи”, а да су их „драговољно, као браћу, Срби примити да живе као и остали народ српски”.

И наредних година у Црној Гори владала је глад каква до тада није запамћена. Петар Први Петровић 1816. пише кнезу Милошу о невољама и глади који су захватили становништво у Црној Гори, јер је то била четврта година заредом како није било земнога рода. Зима је била оштра, а стока без хране, па је дошло до великог угинућа, а њиве су остале незасејане. Петар Први је тада послао кнезу Милошу четворочлану делегацију, два представника из катунске, једног из ријечке нахије и једног из Бјелопавлића, да га обавесте о невољама и глади који владају Црном Гором и да затраже одобрење да се један број породица што пре пресели у Србију. Петар Први 19. јула 1816. шаље Вукала Томића и поново у писму моли кнеза Милоша да одобри да се неколико стотина црногорских фамилија што пре преселе у Србију „да би се од велике глади исхранити могли”. Милош је из Пожаревца дао сагласност да се неколико стотина породица доселе у Србију, што му је било и од интереса да ојача своју северну границу, а и да помогне браћи.

И следећих неколико година уз сагласност два владара настављена је сеоба из Црне Горе у Србију, проузрокована највише глађу која је озбиљно претила опстанку Црногораца и њихове државне организације.

Велика глад је била и 1822. године. Пазари су били затворени због епидемија, а чести су били и сукоби с Турцима, па је Петар Први био приморан да тражи помоћ од Аустрије и Русије да би Црногорци могли да се селе и тамо. Те године кнез Милош је дао овлашћење кметовима Груже да могу насељавати досељенике свуда по селима. Из Чачка је 19. септембра 1823. јављено кнезу Милошу: „Јучер и ономад дошло је људи, жена и деце једно 120 душа од Бјелопавлића и Братоножића.”

Већ следеће године у Црној Гори је била велика најезда скакаваца који су опустошили њиве, па се исељавање у Србију и друге крајеве света наставило највише због тога што народ није имао шта да једе. У Црмници је 1830. године завладала куга.

И за време владавине Петра Другог Петровића Његоша настављена је миграција црногорског народа у Србију поготово с путним исправама и Његошевим потписом. Долазак је био дозвољен само онима који су имали одобрење својих власти.

Када је у Србији укинуто спахијско право дошло је до праведније поделе земље, па су тако биле боље прилике за насељавање људи из Црне Горе. Додељивани су им обрадиво земљиште, пашњаци и шуме, па је тако 1839. дошло више породица него неколико претходних година укупно. Највише их је дошло у златиборски округ, Доње Драгачево, Ћуприју, Лозницу и села дуж Дрине.

Како је поречки и неготински крај био слабо насељен, а било је доста шуме и обрадивог земљишта, ту је по тврђењу Јована Цвијића 1842. године засновано Петрово Село, најбројније црногорско насеље у Србији у првој половини 19. века.

Тако су многе црногорске породице у 18. и 19. веку нашле спас и уточиште у братској Србији, где њихови потомци и данас живе као равноправни грађани.

Миливоје Мишо Рупић,

Београд