Песме које напуштају језик

Недавно се појавила књига која у суштини представља револуционарни преврат у односу на традиционално поимање речи и језика. Издавач „Пресинг” из Младеновца изложио је обимну (на око 700 страна) „Антологију визуелне и конкретне поезије”, тачније, избор из светског поетског стваралаштва које напушта лингвистичко подручје и дубоко залази у сложену и недовољно испитану област знака и семиологије. Аутори ових артефаката, у својој побуни против вербалног поретка ствари, линеарног писма и линеарне логике, против свакодневне злоупотребе речи, посежу за невербалним облицима изражавања и дају предност значењски над садржајним, сазнајним, мисаоним и емотивним аспектима уметничког дела.

Састављач ове антологије, књижевни историчар и истраживач Душан Стојковић, посегао је за делима у којима се менталне слике, појмови, шеме, идеје и поетичке формуле исказују невербалним облицима и структурама, што се може очитовати и као вид разграђeња основе природних језика. Прелазећи из речи у слике, онтолошко језгро песме трансформише се у бескрајни калеидоскоп одувек прижељкиваног планетарног говора. По Стојковићевим речима из предговора, визуелна и конкретна поезија представљају сверaзумљиву, планетарну књижевност која не познаје проблем превода и савладавања баријера националних језика. Слика је разумљива свима, а језик постаје, ако га уопште има, само пратећи елемент, пише Стојковић, закључујући да се поезија више не може вратити на старо: „Једном освојено, освојено је заувек!”

Састављач ове антологије навео је примере покушаја у прошлости да се у поезији искључи реч и третирају слова и знаци као основна изражајна средства. Међу различитим искуствима, од Симиоса са Родоса, из античке Грчке, преко примера из „Дела апостолских и Аполинера”, до наших Орфелина, Венцловића и Стерије, било је напора да се значењски спектар – уместо речима – образује исечцима и фрагментима слова, ликовима људских и животињских фигура или предмета у простору. Али тек су новији радови, од половине прошлог века, показали да права невербална песничка дела нису одређена само појавношћу и изгледом, већ и укодавањем у одређени значењски систем. Семиотичким знаковима у овим врстама (посебно у визуелном песништву) не управља стара граматика већ скуп сасвим нових правила. Та промена изражава се на више нивоа – од деструкције устаљене структурације песничког текста и разбијања граматичких норми вербалног језика, до рушења логoцентричне организације текста, релативизације линеарног исписа песме и увођења у игру елемената означавања из других семиолошких система.

У трансформацији језичког медија у визуелну форму најдаље је, у нашој култури, отишла песничка група окупљена око сигналистичког неоавангардног покрета који је средином прошлог века осмислио и дефинисао Мирољуб Тодоровић, песник и сликар. Тодоровић је, иначе, најзаступљенији аутор у овом избору – са укупно пет визуелних песама. Осим њега, са по једним радом укључени су следећи аутори: Оскар Давичо, Љубиша Јоцић, Владан Радовановић, Неша Париповић, Леонид Шејка, Божидар Шујица, Остоја Кисић, Бранко Миљковић, Добривоје Јевтић, Влада Стојилковић, Жарко Рошуљ, Вујица Решин Туцић, Бранислав Прелевић, Раде Обреновић, Бранко Андрић, Слободан Павићевић, Слободан Вукановић, Каталин Ладик, Марина Абрамовић, Добрица Камперелић, Миливоје Павловић, Милосав Тешић, Славко Матковић, Звонимир Костић Палански, Нада Маринковић, Јелена В. Цветковић, Војислав Деспотов, Бранко Алексић, Балинт Сомбати, Андреј Тишма, Миролјуб Филиповић Филимир, Славко Павићевић, Предраг Бјелошевић, Драган Нешић, Слободан Шкеровић, Мишко Шуваковић, Илија Бакић, Звонко Сарић, Дејан Богојевић, Оливер Милијић, Јелена Марићевић Балаћ и најмлађи, рођен 1990, Иван Штерлеман.

Ова листа, осим осталог, потврђује активно присуство српских песника у најрадикалнијим уметничким трагањима на планетарном нивоу, али и оличава самообнављајућу моћ српске културе у суочавању са истрошеним стваралачким матрицама.