„Госпођа Олга” стиже пред београдску публику

Грађанска драма „Госпођа Олга” Милутина Бојића, иако написана пре више од једног века, обрађује теме које се и данас чине изузетно актуелним, као што су надмоћ капитала над моралом, морални банкрот, а пре свега сукоб генерација.

Београдска премијера драме „Госпођа Олга” по тексту Милутина Бојића у режији Југа Ђорђевића, биће изведена вечерас од 20.30 сати на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду. Представа је урађена у копродукцији са Народним позориштем Републике Српске у Бањалуци где је премијерно виђена пре десетак дана.

Драматург Ђорђе Косић, сценограф Драгана Пурковић Мацан, костимограф Велимирка Дамјановић, композитор Невена Глушица, затим Милица Церовић задужена за сценски покрет, Дејан Средојевић за сценски говор и Миа Млинаревић дизајнер светла потписују се као уметнички тим овог позоришног дела у којем су улоге поверене Нели Михаиловић (Олга Ристићка), Љубиши Савановићу (Адвокат Новаковић), Слађани Зрнић/ Николини Фригановић (Новаковићка), Александру Вучковићу (Гидра), Иви Милановић (Вука) и Смиљани Маринковић (Марија).

– Посматрано кроз визуру натуралистичке драме, еротске силе подсвести, оно биолошко, ирационално и неукротиво у људској природи, постају главни покретачи радње у „Госпођи Олги”, а финансијски проблеми пука материјализација испод кога се те силе крију. Ликови нису господари сопствене судбине, њихова слободна воља је пука илузија, они су робови биолошких импулса, нагонских струја из несвесног. Оваквом тумачењу смо се и ми приклонили при инсценацији драме, па су ликови и појавно и симболички измештени из простора грађанске конвенције и разума у простор природе и нагона – тврди драматург Ђорђе Косић.

Подсећајући да реч, у суштини, одувек носи снажну моћ, редитељ Југ Ђорђевић присетио се да је још као дете био опчињен бајком о цару Тројану и његовим козјим ушима, као и о берберину који, чувајући и себе и поверену тајну, ипак обзнањује оно што не би смело бити изговорено.

– И у Бојићевом комаду, написаном пре више од једног века, управо је реч та која покреће лавину. Било да је тајна или јавна, изговорена, прећутана или затомљена, једна једина реч, на пример: инцест, болест, новац, част, може скупо да кошта ликове који, као и берберин из бајке, покушавају да своје тајне закопају дубоко, надајући се да из те рупе неће израсти зова од три прута, лепа и висока као стена. Али шта се деси ако од свих тих тајни, страхова и неизговорених истина израсте не само једно дрво, него читава шума и њен коров, који преплаве свет? Шта се деси ако, у том густишу, смрт почнемо посматрати као благостање? Шта онда – пита се Ђорђевић.

Песник и драматичар српске модерне Милутин Бојић (1892–1917), оставио је дубок траг у националној књижевности. Рано је постао значајан глас своје генерације, а већ 1913. постигао је велики успех драмом „Краљева јесен”. Исте године у Народном позоришту у Београду примљена је и његова друга драма „Госпођа Олга”. Бојић преживљава страшно повлачење српске војске преко Албаније, које ће описати у чланку „Србија у повлачењу” и прославити у оди „Сингидунум”. На Крфу и у Солуну наставља интензивно да ствара, завршава „Урошеву женидбу”, пише сонете и започиње епопеју „Вечна стража”. У Солуну, 1917. године, објављује збирку „Песме бола и поноса” са чувеном „Плавом гробницом” посвећеном страдању српских ратника. Преминуо је 8. новембра 1917. од милијарне туберкулозе у Солуну, у својој 25. години. Оставио је иза себе стотине песама, седам драма и десетине критичких текстова, укупно око 1.800 страница рукописа.

Ово ће бити тек друга поставка Бојићеве „Госпође Олге” у Народном позоришту у Београду. Прву је режирала Вида Огњеновић, а премијера је била 20. фебруара 1979. године.