Штедња

Први потез првог црнца у Белој кући био је ограничавање прихода својим најближим сарадницима. Потез који подсећа на, код нас, некада популарно, „залеђивање” плата.

Истога дана Скупштина Србије усвојила је сет од седам финансијских закона чије ћемо ефекте тек осетити. Повећане су, и то драстично, акцизе на пиво, цигарете, али и бензин.

Ако већ порочне пушаче и пивопије нико не сме да брани, гориво је социјална категорија. Разлог је, наравно, и код нас криза, али и пражњење буџета због истовременог смањења царина на аутомобиле кроз једнострану примену Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом.

Када гориво поскупи скоче и цене све друге робе. И хлеба, наравно. Кад појефтини, скочи курс евра, па цене због тога расту. Дакле, имаћемо јефтиније аутомобиле и знатно скупљи превоз. Шија или врат?

За заборавне, ваља рећи и да, ако цигарете буду скупље него у региону, ето нама опет црне берзе и „кимова”, „бондова”,„лордова” по улицама. Ту је мера веома битна. Инспекцијске, царинске контроле мало помажу.

Када су у Америци тројица магната аутомобилске индустрије слетелау сопственим авионимау Вашингтон – да затраже 27 милијарди долара помоћи – добили су ништа. Поново су морали да траже, али су следећег пута представници „Форда”, „Џенерал моторса” и „Крајслера” дошли аутомобилима које сами производе, рекли да ће док криза траје радити за један долар плате и – добили су 17 милијарди долара.

Код нас афера „Кришто” тоне у заборав. А Кришто никада није био персонални, већ системски проблем. Енормно високе плате, бонуси, привилегије државних менаџера нашли су се на мети медија. И у свему томе једино су новинари одрадили свој посао – обзнанили су истину, данима копајући добро скривене информације о пословању јавног сектора. Јавна предузећа су још у власништву државе, а тиме су и народна, али систем управљања у њима је партијски феудализам.

Ни после свега није утврђено на који начин ће се одређивати висина прихода државних јапија, нити је успостављена јавна контрола пословања. Да буде јасно, нико не тражи уравниловку. Али и овај партитократски систем без одговорности је недопустив.

Да би свака сличност била искључена, ваља поменути и да је следећи потез Обаме био – повећање доступности јавности службених информација.

Некада је у Београду било места за све чиновнике велике Југославије. Сада нема где да се смести армија чиновника мале Србије. Са 8.000, број ћата је порастао на 28.000.

По стандардима Европске уније, на 1.000 становника требало би да имамо једног чиновника. Лесковчани су ту шампиони имају, онако глупо статистички речено, 4,5 пута више службеника. У јавним предузећима „таложе” се директори, по четири-пет. Са променом власти стари иду у саветнике, нови партијски кадрови се примају. Ту европски стандарди не важе.