Ништа није духовитије од несреће

Био је висок, витак, с осмехом на лицу, спортски грађен. Црна визија, која му се приписује, може звучати чудно кад се зна да Самјуел Бекет (1906–1989) рекао: „Све што можемо да учинимо јесте да певамо, али да певамо с речима које издају”. За његовог биографа Џејмса Ноулсона био је светац који је волео виски и жене. Духовит и пун живота, ангажовани сведок свог времена, није био ни усамљеник ни аскета, како хоће легенда. Свирао је клавир, играо крикет, голф и шах. У рагбију је био број десет што зналци овог спорта посебно цене. Фанатик камерне музике Шуберта и Бетовена, оперу није волео.

Његово дело смешта се између Џојсовог, јер му је био пријатељ, и Прустовог, јер је 1931. написао есеј о њему. Из Пруста је извукао поуку: за писца прогрес није ствар ширине већ дубине. Јонеско га је сматрао лепим, дубоко хуманим и веома пријатним, мада је на његовом лицу било „нечег претераног и помало узнемирујућег”. Кад год би помислио на њега, у сећање су му навирали стихови Алфреда де Вињија: „Само ћутање је силно, све друго је немоћ”. Виђао га је у друштву са сликаром Брамом ван Велдеом, у чувеном париском ресторану „Купола”. Сатима би тако седели уз чаше белог „божолеа”, не прозборивши ни речи. Једино би, на растанку, он изговорио: „Било је пријатно”. Конкретно је била његова омиљена реч, а огромна морална снага коју је имао увек би проналазила начин да превазиђе глупости, да верује да се може истрајати и да у то убеди друге. На то је вероватно утицао његов отац чије су последње речи на самрти биле: „Бори се, бори се, бори се”.

Био је власник малог павиљона близу Исија-на-Марни. У Паризу, где је дуго боравио, становао је са женом Сузаном у врло скромним становима у улици „Де Фаворит” и у булевару „Сен Жак”. После једног судског процеса, на коме је био сведок, непознати пролазник га је ножем напао на улици.

Старо позориште је уништио и створио ново у коме је музика постала један од ликова. Писао је читаоцу за уво, поклањао му ритмовани текст који дише. Песник, он је ослушкивао језик тамо где нема ни заменица, ни решења, ни одговора, ни могућег става. Ништа није волео као музику у језику, музику Расина, музику Аполинера. Био је опседнут гласом који изговара текст. Велики део његовог рада почивао је на пробама на којима је он много више био диригент оркестра него редитељ. Сам је открио да га је писање одвело у тишину, наспрам литице и да је морао да настави. То јесте било немогуће, али је сматрао да му је посао да чело прислони уз стену и помери је за милиметар. Зато што немогуће не само да постоји, оно је и неизбежно. Кажипрст се мора уперити и према столу и према хиљадама светлосних година.

Иако је човек са њим био у друштву са два миленијума европске културе, није волео да му се постављају „велика питања”. Није волео ни да говори о свом делу. Целог живота практиковао је психоанализу, можда стога што је одувек имао утисак да у њему постоји неко биће убијено пре његовог рођења. Хтео је да га пронађе и да га оживи. Волети живот за њега је било залагати се за уништење – уништење онога што живот обрвава и што га квари.

Велики познавалац сликарства и пријатељ сликара, говорио је да су Каравађо и Фридрих створили Годоа, а не он. И као што су му наводи из Милтона, Дантеа и Расина навирали сами од себе, тако је било и са сликама великих аутора. У његовој биографији слике и књиге биле су важне колико и људи.

Обожавао је да шета и цео Париз би прелазио пешице. У часовима „очајања”, бежећи из француске престонице, поглед би бацао или на своје село на Сени-и-Марни или према Тунису, Сардинији, Мароку. Тамо је у пливању проводио недеље, поцрнео и уморан.

Изгнаник, он никад није прекинуо с родном Ирском коју је Џојс прогласио „крмачом која једе своје прасиће”. Ирска, која је код њега изазивала огорчење због забрана и цензурисања дела, била је и неисцрпан извор инспирације и декора. Далека, унутрашња, изгнаничка, није била земља већ пејзаж од кога је морао да утекне да би пронашао себе. Тако је читаво његово дело одлазак из старог завичаја и изум новог, митског и само његовог, а не географског и носталгичног. У последњим прозним остварењима атмосфера коју је створио је јутарња, магловита, дремљива: сеоски путеви, магарци, стари бицикли, старци у дроњцима што никад нису употребили шампон и мумлају себи у браду.

Левичар, који је учествовао у француском Покрету отпора, писац који је открио Маргарет Дирас и чије су представе изазивале скандал, сматрао је да ништа није духовитије од несреће. Живот је партија изгубљена унапред: шаховска табла по којој се крећемо временом постаје наш доживотни затвор и канта у којој смо отпадак. И за то нема лека.

Смрт га је одувек опседала. Чак је и прозор његовог париског стана гледао на булевар „Сен Жак” и двориште затвора „Санте” где су се извршавале смртне казне гиљотинирањем. Нарочито га је занимао случај осуђеника који је пристао да се испита комуникација са његовом одсеченом главом. У извесном смислу и његова смрт, после десет дана полукоме испуњене сновима, какву је описао у свом делу, била је можда баш оно чега се највише плашио. На крају, вид је губио све више и није напуштао колица.

Самјуел Бекет на своју прву књигу – аутобиографски роман о уметности и сексу, написан у двадесет шестој години у Паризу и свуда одбијен – никад није био поносан. Попуштајући под притиском пријатеља, кардиолога и издавача О’Брајена, Бекет га овлашћује да га објави после његове смрти. Књига Dream of Fair to Midding Womenодмах је постала предмет скандала. Објављена у Даблину, изазвала је огорчену критику Бекетовог дугогодишњег лондонског издавача Џона Калдера: сматрао је да је издање непотребно екстравагантно. Извесни су то протумачили као љубомору, други – као наношење штете мртвом аутору.