Мајсторско длето суботичког историчара

Суботица – Ове јесени патријарх Порфирије освештао је Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу. Обнова тешко оштећене цркве започела је још 2003. године, а међу светињама које су сада враћене или постављене у храму једна је настала и у Суботици.

Царске двери на иконостасу, као и северна и јужна врата у дуборезу израдио је Радомир Нинков,  професор историје, али и вишегодишњи мајстор дуборезачког заната који махом ствара за цркву.

Професор историје у суботичкој ОШ „Јован Микић” тако је кроз умеће руковања длетом спојио ствари које га дефинишу: васпитање у вери понето из куће, знање историчара, те мануелну вештину и љубав ка стварању.

„Управо је моја супруга приметила да умем да обликујем дрво. Онда сам ту вештину настојао да усвојим пре свега по етно-камповима, а највише од врсног дуборесца Љубише Радовића из Врњачке Бање. Опредељење да радим пре свега сакралне предмете, односно иконе, рамове за иконе, целиваонице, иконостасе, дошло је природно, у складу са мојим одрастањем и професионалним занимањем”, прича Нинков за „Политику”.

Током времена изградио је свој стил, препознатљиви рукопис којим обликује дрво, уз свест да резбарије не могу задовољавати само естетски критеријум.

„Углавном радим у дрвету ораха, јер је захвално дрво. У њему је могуће резбарити мотиве до детаља, а дрво то трпи и неће пући. Дрво трешње је, рецимо, прелепо, али склоно пуцању. Храст је исто леп, али је то тврдо дрво, веома тешко за обраду. Мотив који најчешће користим је винова лоза, као асоцијација и представа винограда господњег и првог чуда у Кани Галилејској. Обично, ако је то могуће, припремим шему на папиру, у чијем исцртавању ми је од помоћи уметник – цртач Леонид Пилиповић, и пажљиво је следећи полако радим”, каже Нинков.

Уосталом, овде нема много места за грешку. Потребно је знати проценити где задрети у дрво, одмерити снагу, дубину и угао ударца. Отуда данас и нема много мајстора који раде дуборез, јер је то захтевно мајсторство које тражи време, одрицање и добро познавање и материјала, али и симболике.

Позив да ради за цркву у Пакрацу стигао му је од владике пакрачког и славонског Јована Ћулибрка кога већ дуго познаје, док је још под световним именом Невен долазио 90-тих година у суботичко Народно позориште. Владика Јован завршио је компаративну књижевност у Загребу и Бањалуци, а за свој дипломски рад о Милошу Црњанском добио је награду Матице српске. Добар је познавалац рок музике, магистарске студије о јеврејској култури слушао је у Израелу, те се ова свестрана личност лако креће кроз свет уметности. Радомир Нинков каже да му је била изузетна част што је управо њега одабрао да уради дрвене двери.

„Некада су се правиле од камена, што је имало своје оправдање јер је издржљивији материјал те су биле постојаније. Ипак, дрво има своју топлину, мекоћу и дозвољава детаље који опет, нису ту само због визуелне лепоте, већ имају своје дубоке унутрашње разлоге и поруке којима се обраћају верницима”, каже Нинков.

У овом осетљивом послу угледа се на византијске мајсторе, на безвремену лепоту старих дубореза у Високим Дечанима, манастиру Светог Јована Бигорског или у Дебру.

Са дрветом и длетом дружи се у слободно време, када није у школи и са ђацима. И мотивација и воља за радом заокупили би га и дуже, али је ово хоби који има и своја физичка ограничења.

„Некада сам радио у подруму породичне куће, али сам се делимично иселио у викендицу где не узнемиравам комшије. Начинио сам себи посебан сто и ту имам услове за несметан рад”, каже Нинков.

Као и код већине сакралних предмета, није уобичајено да мајстор дубореза потпише свој рад. Тако ни историчар Радомир Нинков не оставља своје име, али га наравно, познаваоци препознају по стилу и темама. Ипак, треба поменути да се његова дела налазе у многим православним храмовима у Бачкој, у црквама у насељима Нови Жедник, Пачир, на Палићу, Келебији, у Мађарској православној цркви у Сегедину. Тренутно ради царске двери за манастир Морачник на Скадарском језеру.